Анали Правног факултета у Београду

202

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рактера који по својој природи интересују или једну општину, или један срез, или најзад и читаву једну облает и који најбоље и најлакше могу да се задовоље од стране непосредно интересираних лица. Државна администрација извршила je дакле једно издвајаае свих послова локалног характера, а административна природе, па je те послове поверила самоуправним телима организовавши као општине, срезове и области. Та подела није извршена као подела на инстанце него пак као дефинитивно разграничено између двеју администрација“. Затим je додао да je чл. 96 Устава дао „јасне и одређене прописе о чисто управном карактеру самоуправних функција“. Што се тиче контроле самоуправних органа од стране државне управе, која je највише нападана, Марковић сматра да „та контрола постоји само ради тога да се боље обезбеди примена самоуправног принципа, да се сачува и обезбеди законитост и локалне управе, као што je обезбеђвна и треба да буде обезбеђена законитост државне управе“. (За аутономију je навео да je то „једно политично право које обележава подељеност државних функција између државне целине и појединих државних делова. Разлике су дакле у садржини и у суштини појмова, у карактеру овлашћења и у циљу који ce xohe да постигне“. Према томе није та „разлика механична или квантитативна него je разлика у интимној природи једне или друге установе“). Као битно питање за испуњење самоуправних задатака сматра имовинско питагье и при том мисли да треба оставити довољно средстава самоуправним јединицама за реализовање њихових задатака, јер и по његовсм мишљењу „од правилног решена тога питана зависи успех самоупоавног поинципа“ (4). Др. Воја Маринковић (бивши министар и „дворски човек“) насупрот томе je у свом ставу према Пројекту конкретан. Наиме, због историјског наслеђа и дотадагье пуне контроле општине од стране управне власти, због заосталости земље, итд., он сматра да „о правој независности самоуправних општинских органа од државне извршне власти или тачније од аминистративне власти не може бити ни помеяа. Општинска власт узета у целини мора остати под јаким надзором државне административне власти“ (5). Светозар Прибићевић (министар и најистакнушји политичар међу Србима у Хрватској), истичући да ,дтагде у нашем народу пре рата није постојала општинска самоуправа“ („изузевши донекле Далмацију и словеначке крајеве“) одлучно се супротставља „државном туторству над општином, како je било у досадаппьим различитим законодавствима, под којима су досада живеле наше општине, а к oje je преузео и нови пројекат општинског закона за целу државу". И по његовол мншљењу „појму самоуправе одтоварало би само то да контролу над радом општинеке самоуправе врше више самоуправне власти, а не државни функционери“, чија je (у законском пројекту) контрола „толика и таква, да самоуправа напросто ишчезава пред чиновничком омнипотенцијом“ (60Јован М. Јовановић вођа Земљорадничке странке и сматрајући се због тога и најпозванијим да да оцену пројекта закона (са позиција своје странке) истакао je, поред других ствари, да „по новом закону ако га Народна скупштина прими, извршна власт he бити не само контрола над сеоским и градским општинама, него и њен стварни управљач. Под данашњим политичким и партијским приликама то значи, да би, у даноме моменту, све општине чија je већина и опозиција према странци на влади, могле бити потпуно парализоцане у

(4) Др. Лазар Марковић: Самоуправе и аутономије, ~Савремена општина“. Београд, децембар 1926, бр. 9, с. 12 —19. (5) Др. В. Маринковић: Општинска самоуправа, ~Савремена општина“, Београд, децембар 1926. бр. 9, с. 19 —20. (6) Светозар Прибићевић: За слободну општину, „Савремена општина“* Београд. децембра 1926, бр. 9. с. 20 —22.