Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВА ОШПТИНА У БУРЖОАСКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

203

своме раду. Права полиције су таква, по томе закону, да се човек лита зашто уопште мењати данашње стање у општинама. Поглавар срески присуствује седницама општинског одбора; поглавар срески може у свако доба прегледати рад општиноког одбора, разрешавати председника одбора од дужности; итд“. „Ако се овоме дода још и то: да je финансиста самоуправа општине врло много ограничена; да су културно-ооцијални задаци општине сведени на најмању меру, као и самосталност у извођењу њиховом; да овај предлог закона није водио рачуна о начелу које je и Устав поставио имајући на уму привредне и културне интересе људи разних друштвених редова (чл. 45) онда се може рећи да сеоске и градске општине, треба да буду само један подређени орган политичке власти“. Зато пледира да „општина као самоуправна јединица у свима питањима која се искључиво односе на њезине интересе, мора бити потпуно независна од нижих и виших управних власти“. Јер, Јовановић сматра да „општинска самоуправа“ -—• ~има да подигне село и сељака на виши културни ступан»“. Зато јој одређује следеће задатке (који су, по његовом мишљењу, у пројекту запостављени): „поправка свих хигијенских услова за живот и умножавање здравога сељачкога становништва (примаље, бабице, лекари, апотеке, сеоске амбуланте, боље храњење, боље одеваше, становање); путеви; одгајивање стоке; школе (у којима ће ce лоред писмености одгајивати љубав ка селу, рад на подизању села, сеоске интелигенпије); задруге за све привредне послове, итд“ (7). Значајна je и изјава министра др Антуна Коропща као вође Словенске људске странке и федералисте, иако се не разликује битно од претходне изјаве Јовановића. Наиме, Корошец каже да .„цшь всаке обчинске управе мора бити, да постане обчина за њене члене културна институција, ки даје побудо ин помоч за всак налредек. Не сме па бити цијб обчине, да постане средство за оскрбовање, обогатење ин подпирање странкарских пријатељев. Странке со в демократични доби потребне, ин оигер потребне в држави ин -обчини, тода њих деловагье мора бити медсебојно тековање како би се могло народу већ користити.“ И даље „автономија обчине мора бити велика. Контрола државне власти мора бити изведена на минимум, ураднике за обчинско управо мора избирати обчинска управа сама, држави пристоји к вечјему, да предпише њихово квалифика-дијо. То je кршење автономије, ако државна власт поставља обчини тьене секретарије, благајнике им морда ше друге функционарије“ (8). На крају, и Драгиша Лапчевић, истакнути ооцијалиста, пошто je претходно напоменуо да je „савршено сагласан [... ] да садања организација општине произилази из класне организације нашега друштвеног и државног живота, и да само укидагьем класне владавине може бити изведена демократска организација општине“, изнео je ипак „захтеве“ које социјалисти у том моменту „постављају буржоаској држави“: „1. да се сви комунални избори врше с 01пштим правом гласа и с изузетком привредно неактивних лица; 2. да се избори изводе у пуној пропорцији; 3. да се бирају само ошптински оаветници (одборници), па да се они конституишу у извршну управу општинску; 4. да се општинска управа [... ] подчињава само закону и судовима; 5. за подмирење општинских издатака завести директне комуналне порезе, у првом реду порез на повећање незаслужене вредности имањима; 6. свако место за себе да чини општину; уколико су поједина места економски нејака за извођење већих комуналних задатака, да праве савез с другим местима“ (9).

(7) Job. М. Јовановић; Село и град, „Савремена општина“ Веоград, децембар 1926, Qp. 9, с. 25—28.

(9) ДР- А. Корошец; Kaj je обчина? „Савремена општина“, Београд, децембар 1926, бр. 9, с. 22—23.

(9) Драгиша Лапчевић: О организацией наше комуналне службе, „Савремена •општина“, Веоград, бр. 9, с. 28.