Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

471

пажљиво разматрање његовог случаја и који уточиште чини вероватним за -странце описане у уставним одредбама. Одбијање тада изгледа као изузетак условљен посебним интересима државе. Бегунац je тако, нарочито ако ce решава у више степена, y бољем положају те свој захтев може практично схватити као оствареше права (и с овим га побркати). IL Видови пружања заштите. Претход на напомена. У већини случајева тешко je говорити о акту државног органа којим je странцу осигурана заштита у свим њеним видовима. То бива само онда када странац добије решење на основу кога стиче посебан статус штићеника, избеглице или корисника азила и тиме му бивају зајемчене све оне породности које се под заштитом (или азилом) подразумевају. Ове се пре свега састоје у дозволи за трајни боравак на територији државе уточишта, онемогућавању екстрадиције или фактичког предавања властима државе поретка и уживању права кој-а су странцу потребна да би могао да живи и ради у средини у коју je избегао (9). Овом приликом остављамо по страни заштиту у иностранству, тзв. дипломатску заштиту, иако постоји могућност да се она односи на лица која нису држављани државе која их штити. То je у ствари једина права заштита у међународноправном смислу али јој у овом прегледу кије место јер држава о њој не може једнострано да одлучује. Чешће се, међутим, питање заштите не покреће само за себе у јединственом и свеобухватном поступку већ у посебној процедури која се тиче једне од погодности коју странац тражи да би измакао прогонима и достојно живео на страној територији. Примери he то најбоље показати. (а) Дозвола за боравак или пастањивање. —■ За човека који бежи од прогона прва je и најпреча потреба да се склони на територију која je ван домашаја његових гонилаца, тј. да од стране државе добије одобрење за s'лазак и боравак. Он притом може да користи посебан поступак за пријем бегунаца али ако такав поступак право стране државе не предвиђа или ако бегунац сматра да му je то погодније, он he се, као и сви странци који намеравају да бораве или да се населе у тој држави, користити уобичајеним поступком за добијање одговарајуће дозволе. Органи стране државе могу бити свесни да му на тај начин пружају заклон од прогона или гоњења и то je оно што се у текућем језику најчешће назива давањем азила али се молилац може сам тако држати или од стране државних органа тако третирати као да je он странац који из приватних разлога друге врсте тражи дозволу боравка или усељења. Ако му то буде одобрено, он добија и фактички азил јер га органи гоњења његове државе (државе порекла) не могу достићи на страној територији. (б) Нелогућност протеривања. Безбедност бегунца који je дЬбио заштиту у виду дозволе боравка или настањења без обзира да ли je било познато да му прете прогони или не опет je угрожена када му држава

(9) Према чл. 9, ст. 2 и 3, Правилника о боравку и кретању странаца Савезни државни секретаријат за унутрашње послове доноси посебно решенье о давању уточишта које значи одобрење сталног настањења на територији Југославије. Чл. 464 Законика о кривичном поступку не допушта издавање лица које ужива право уточишта. Југословенско право не познаје међутим статус избеглице, сем онога по Конвенцией о правном положају избеглица од 28 јула 1951. Још није прописан поступак за утврђиваше тога статуса..