Анали Правног факултета у Београду

прилози

477

гласно. Највероватније je да Италија допушта оволики утицај међународне организације зато што од ње очекује помоћ у даљем пресељавању избеглида којима с обзиром на своју привредну и демографску ситуацију нерадо даје право на трајно насељавање. Лице коме Комисија призна статус избег лице добија привремену дозволу за боравак која мора да ce обнавља сваке године. Одбијени странац нема право жалбе али сама Комисија може да измени своју одлуку ако јој заинтересовано лице или полиција скрену пажњу на дотле непознате околности (26). Савезна Република Немачка. Странци који траже заштиту у СР Немачкој имају на располагању два дуга процедурална пута које штавише могу да користе један за другим. Посебан, трећи пут постоји за странце немачке народности о којима овде неће бити говора. Управни део првог процедуралног пута регулисан je Уредбом о азилу од 6 јануара 1953 која има снагу закона (27). Према чл. 1, ст. 1, те Уредбе странци који у СР Немачку или , западни Берлин дођу без улазне визе с намером да затраже уточиште дужни су да се пријаве у један од сабирних логора за странце (28). Странцима који су одговорили овој обавези дозволен je по чл. 4 ст. 1 Уредбе боравак у СР Немачкој све до доношења одлуке о њиховом избегличком статусу. Ради признавала својства „страног избеглице“ (ausländischer Flüchtling) успостављена je Уредбом посебна савезна служба пред којом се води нарочит управни поступал. На челу те службе je њен шеф, док о захтевима странца решавају у првом степену одбори за признавање а у другом степену призивни одбори. Шефа, председнике ових одбора и половину њихових чланова поставља савезни министар унутрашњих послова, док ДРУГУ половину чланова шоставља Bundesrat. Одбори имају по три члана а о захтевима страница решавају већином гласова. Странац коме у првом или другом степену буде признато својство „страног избеглице“ добија право да се насели на територији СР Немачке. Распоред таквих лица по појединим покрајинама врши се по посебном кључу. Полицијске власти места насељавања дужне су да примљеном странцу издају нарочиту дозволу боравка. Уколико се испостави да je својство избеглице стечено преваром или ако престану да постоје услови из чл. 1 Конвенције о правном положају избеглице, одбор може признагье повући. Избеглици наравно стоји на располагању жалба на призивни одбор. Пошто се решегьа донета у оквиру Службе за признавање сматрају управним актима, одбијени странац може да поведе поступал пред управним судовима. Овај je привремено ограничен на први степей јер могућност жалбе на другостепени управни суд односно ревизије на Савезни управни суд зависи од допутптења у пресуди првостепеног управног суда (када je реч о правном питању од општег значаја или када првостепени суд одступа од устаљене праксе виших управних судова) (29).

(26) Р. Weis: ор. cit., рр. 960—962.

(27) Verordnung über die Anerkennung und Verteilung von ausländischen Flüchtlingen (Asylverordnung), BGBI 1953, I, S. 3.

(28) Тренутно постоји само један такав логор у Цирндорфу (Zirndorf) код Фирта (Fürth Баварска). В. G. Schoeppe; Die Sammelager für Ausländer, HellsbronnColloquium 1953, S. 50.

(29) Ово ограничение уведено je Законом о ограничењу призива од 1 априла 1960. Како, међутим, § 131, ст. 1, Уредбе о управним судовима (Verwaltungsgerichtsordnung) од 21 јануара 1960 (BGBI 1960, I, S. 17) допушта такво ограничење само једном и то за пет година, одбијена лица моћиће од 1 априла 1965 слободно да користе све улравносудске инстанце. В. К. Linn; Rechtsprechung ln Asylsachen, HeilsbronnColloquium 1963, S. 16 —17.