Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

491

ненталних европских система у којима постоји режим уговарања радних услова, у Енглеској се између послодавца и радничких синдиката успоставља само такозвана „преговарачка машинерија“. Она настаје у ствари кроз низ повремених одлука које доносе стални одбори састављени од представника обеју страна и ко je су покаткад само неформална споразумевања и „пословни обичаји“ који се међутим никад не стављају на хартију. На тај начин успостављен je систем који се пре ноже назвати колективно администриравье него колективно уговаракье. Кроз такав систем, по мигшьену аутора, читав процес постао je динамичнији и гипкији него у већини других западноевропских земаља, У трећем делу реч je о правцима развоја социјалне политике. Тако, у раду о здравству Р. М. Тајтмас (R. М. Titmuss) анализира услове који су довели до тога да je у савременој Енглеској државна интервенција у медицинское служби одмакла далье него у ма којој држави западног света. Темељи оваквом решењу положени су још 1910 у закону о здравл>у. Велики утицај на јавно мнегье и законодавство у вези са здравством вршили су и напредак науке како у медицини тако и у другим областима. Поред тога, нови методи у изучавању друштвених појава помогли су да се правилније и са свих релевантних углова сагледају проблеми здравл)а. Акцент je стављен, између осталог, на превенцију и потенциране улоге одговарајућих врста медицинских стручњака. Овај период аутор назива прелазом са народне медицине деветнаестог века на националну медицину двадесетог. У закључку je изнето да су економски и финансијски ефекти интервенци je државе у сфери здравства од 1946 наовамо веома разноврсни и поред тога што je основна идеја која je утицала на правни разно j и јавно мнење била првенствено, и готово j едино, захтев за социјалном правдой. Међутим, како каже аутор, једно су били основни циљеви овог новог законодавства о здравству а друго оно што се у пракси догађа. На половили двадесетог века индустријски односи у Енглеској су мање законски регулисани но што je то случај ма у којој другој држави на свету. Поједини аутори (Kahn-Freund) описују енглески систем индустријских односа као „laissez-faire колективизам“. Другим речима, како то тумачи аутор поглавља о индустрииским односима, Робертс (В. С. Roberts), акцент je овде на принципу тзв. индустријске аутономије и на емпиричком карактеру решена која изналазе раднички синдикати (трејдјуниони), послодавци, влада и судови за проблеме ко je доноси сукоб опречних интереса у овој области. У читаном сплету индустријских односа значај радничких синдиката je велики и они, штавише, врше огроман утицај не само на положај и благостање својих чланова већ и на јавно мнеше у Енглеској уопште. Аутор анализира и са историјског аспекта успон тредјунионизма који je добио нови идеолошки полет после Октобарске социјалистичке револуције. Аутор расправља и о питању организационе структуре синдиката а посебно о могућности коју би можда требало и законски фиксирати, за оснивање од стране радника нових синдикалних организација ван постојећих, „званичних“ - у случају да сматрају да ове последнее не служе најбоље шиховим интересима. Колективно уговарање исто тако представља проблем, мада аутор налази да оно у Енглеској нема тако широку примену као, на пример, у Сједињеним Америчким Државама, Аутор се залаже за увођење система тзв. гарантоване годишње наднице која у ствари представльа допунску помоћ за време привремене незапослености која нарочито тешко погађа велики број сезонских радника у Енглеској. За идеју учешћа запослених у добити предузећа која je последних година анализираног периода у Британији почела да задобија терен у неким крупнијим приватним предузећима, аутор каже да постаје „све значајнији чинилац у стварању бољих односа између послодаваца и радника у индустрији“. Кроз све радове у овој збирци провејавају мање или више отворене критике погледа и идеја Дајсија, коме његов уски конзервативизам није