Анали Правног факултета у Београду
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
388
веза (14). Објашњење правила rebus sic stantibus y смислу прећутног услова je неприхватљиво. Прећутан услов, како je то констатовала и Комисија за међународно право, у ствари je једна фикција помоћу које ce жели помирити правило pacta sunt servanda ca променом околности. Међутим фикције отварају увек могућност субјективног тумачења и злоупотреба na je отуда опасно засновати једно објективно правило на тако клизавом терену. За разлику од класичне немачке доктрине која je у правилу rebus sic stantibus видела основу целокупног међународног права, правки основ за једнострано ослобођење од уговорних обавеза у тренутку када су у супротности па ма и са тренутним интересима државе (15), савремена немачка доктрина много умереније прилази овом питању. Бербер признаје rebus sic stantibus као свеопште правно правило али ограничава његову примену само на објективну 'промену битних околности и искључује могућност субјективних промена, на пример, промена мотива које су странке имале у виду приликом заюьучиван>а уговора или промена у односима снага. По схватању писца промене морају бити тако темељите, тако битне, тако обимне да дође до неравнотеже у остварегьу уговорних обавеза и да „стварни узајамни однос више не постоји.“ Бербер одлучно одбија аутоматско дејство правила a такође могућност једностраног окончања уговора на основу промењених околности. У случају да промена околности тешко погађа једну утоворну страну а друга страна одбија захтев оштећене стране, писац дозвољава суспензију уговора до коначног решења спора који најчешће престаје бити спор искључиво правне природе (16). Дам (Dahm) анализирајући праксу, указује да rebus sic stantibus као правки основ за ревизију или окончање уговора долази у обзир само у сасвим уским и одређеним границама. Само темељите и веома тешке промене околности могу доћи у обзир; то су у првом реду промене „чгпьеничног стања у животним односима“ али не могу бити искључене ни промене „уговорног основа кроз темељиту промену правних схватавьа.“ По схватању писца клаузула rebus sic stantibus не може да послужи као правки основ за једностран отказ уговора него даје само „право на консултовање.“ Уколико то не доведе до жељених резултата, странка je дужна да се обрати неком међународном форуму. Једнострана акција долази у обзир само као ultimo ratio и то у сличају изузетно тешке ситуације (17). Совјетска доктрина у периоду између два светска рата признавала je промену битних околности као правно правило али je садржински везала правило за једну једину околност социјалистичку револуцију. По схватању Коровина, када се један правни поредак замењује другим, квалитетно различитим, на пример, када социјалистички поредак долази после поретка грађанске демократије, падају нужно сви правни односи између
(14) L. Oppenheim Н. Lauterpacht: International Law, Vol. I, Eight ed., London, 1955, p. 939—940.
(15) Kaufmann: Das Wesen des Völkerrechts und die Klausula Rebus sic stantibus, Tübingen, 1911; O. Koellreuter: Grundriss der Allgemeninen Staatslehre, Tübingen, 1933
(16) F. Berber: Lehrbuch des Völkerrechts, I Band, Berlin, 1960, S. 459 —466. (17) G. Dahm: Völkerrecht, Band 3, Stuttgart, 1961, S. 143—155.