Анали Правног факултета у Београду

По схватању познатог стручњака за међународно уговорно право Мек Нир (Me Nair) rebus sic stantibus појавило ce y међународном праву y време када спорови између држава нису решавани арбитражем или je то представљало сасвим ретке изузетке; у таквој ситуацији клаузула je служила као нека врста руководства за акцију дипломатима и државницима а не судијама и адвокатима. Данае, међутим, међународна атмосфера je измењена и међународно право постало je много „легалније“. Писац дозвољава примену клаузуле на основу аналогије са приватним правом односно аналогно doctrine of frustration у британском праву, али само за контрактуалне уговоре и то не само контрактуалне по својој форми него и садржини. Међутим писац одбија примену клаузуле и на легислативне уговоре. Код контрактуапних уговора промена околности захтева примену судског процеса, док код легислативних уговора примену законодавног процеса а ту je немогуће било каква анологија са начелима унутрашњег облигационог права (10). Сличан став заузима и,Каваре (Cavaré); по његовом схватању клаузула rebus sic stantibus не представља обичајно правно правило јер јој недостаје материјални елемент који чини срж обичајних правила тј. дуготрајно, једнообразно понавльагье a такође и психички елемент свест о обавезном карактеру правила. Каваре сматра да клаузула у међуыародном праву представља примену теорије непредвидљивости (la théorie de Vimprévision), добро познату y унутрашњем праву (11). У нашој литератури овај правац следи професор Апдраши (12). Повлачење аналогије између унутрашњег и међународног права у питаву rebus sic stantibus могуће je само делимично. Нема никакве сужЕье да се ово правило развило у међународном поретку под утицајем приватног права. Стоји исто тако чињеница да би се гьегова примена у конкретном случају евентуално могла засновати на чл. 38, ст. с, Статута Међународног суда правде, другим речима да би се евентуално могло испитати да ли rébus sic stantibus улази у категорију општих правних начела која признају просвећени народи in foro domestico. Међутим развојни пут овог правног института указу) е да се клаузула rebus sic stantibus у међународном поретку постепено прилагођавала специфичним условима међународног живота и да се данас развила у објективно правно правило. Највећи број савремених теоретичара признаје нормативни карактер rebus sic stantibus. Русо (Rousseau) сматра да je у питагьу правно правило на основу кога су „уговори закључени под условом да ствари остају у првобитном стану —■ rebu sic stantibus“, одакле опет изводи закључак да обавезност уговора престаје уколико околности које су постојале у време закључења уговора претрпе битне измене (13). По Опенхајм-Лаутерпахту (Oppenheim-Lauterpacht) сви уговори су закључени уз прећутан услов: rebu sic stantibus. Уколико дође до непредвиђене промене околности, при чему би даље испуњење уговора угрозило постојање уговорног партнера или његов Даљи развој, уговорна страна, погођена том променом, има право да захтева ослобођење од уговорних оба-

(10) Me Nair: The Law of Treatles, Oxford, 1961, p. 682, 747—749. (11) Louis Cavaré: Le Droit Int. Public Positif, Tom 11, Paris 1951, p. 141.

(12) Andrassy: Међународно право, Загреб, 1961, с. 209. (13) Ch. Rousseau: Droit Int. Public approfondi, Paris 1958, p. 73.

387

REBUS SIC STANTIBUS У МЕЪУНАРОДНОМ ПРАВУ