Анали Правног факултета у Београду
послова САД видео je у клаузули начин да се избегне рат и реши читав низ наизглед нерешивих проблема (2). На сличну ситуацију наилазимо и у доктрини. Теоретичари нису сагласни ни о пореклу rébus sic stantibus а ни о њеној природи. Поједини писци сматрају да je клаузула постојала још у грчком и римском праву (3). Велик број писаца везујеГпојаву клаузуле за новије време. Шеје (Chailley), на пример, тврди да je Г_роцијус (Grotius) први пренео клаузулу из унутрашльег права у међународни поредак (4). Међутим овај став тешко je прихватити. О промењеним околностима и о ньиховом деловању Гроцијус говори у вези мисије амбасадора а не окончања уговора (5). .Нусбаум (Nussbaum) пориче постојање клаузуле у античком свету и њену појаву у међународном нраву везујс 'за делатиост и дела Тннггилија (Gentilif (6). Овај став je најприхватљивији, имајући нарочито у виду околност да je први јавни 'ДоКуменат у" области међународних односа у коме се узима као правни основ окончагьа "уговора изјава енглеске краљице Елизавете I чији je правни саветник био сам Вентили. У вези важности уговора од 1585, закљученог са Удруженим провинцијама Холандије, енглески суверен je изјавио: свака конвенција, мада заклетвом потврђена мора бити схваћена као важеКа само док постоји исто стање ствари“ (7). Што се тиче природе rebus sic stantibus савремена доктрина креће ce у распону од потпунрг порицања као правила међународних права, па до објашњења rebus sic stantibus као једне уговорне клаузуле, као начеда међународног права,, као правила међународног права, па чак као правила ius cogens. .Келсен, на пример, одлучно рдбија rebus sic stantibus као правило међународног права, истичући да je њен смисао и цил> у суштини у супротности са међународним поретком. Случајеве у којима je ово правило применено писац тумачи као кршење међународног права а не доказ постојања позитивног правног правила (8). Де Вишер (De Visscher) посматра rebus sic stantibus тј. промену околности у једном сасвим специфичном светлу. Пре свега, по његовом схватању rebus sic stantibus не покрива све промене околности; њена примена je често извитоперавана мешавином правних и политичких аргумената. На питање упгцаја промењиних околности по Де Вишеру треба појединачно гледати и у највећем броју случајева проблем испитати не у светлости -неких начела него у светлости чињеница сваког конкретног случаја (9).
(2) Ј. F. Dulles: Conditions de la Paix, Paris, 1939.
(3) Phillipson: The International Law and Custom of anclent Greece and Rome, London, 1911, p. 409 —410; сличая став заступа и Cattand: La clause „Rebus sic stantibus“ du Droit Privé au Droit Int., Paris, 1929.
(4) P. Chailley: La Nature juridique des Traités lut. selon le Droit contemporain, Paris, 1932, p. 30. '
(5) H. Grotius: De Jure Belli ас Pacis, Book 11, chap. XVI, О XXV, p. 424. (6) A. Nussbaum: A concise History of the Law of Nations, p. 78. (7) R. Zouche: Juris et Judlcii Feclalls slvc Juris Inter Gentes et Quaestionum de Eodem Expllcatio, Washington, 1911, Sec IV, p. lUi.
(8) H. Kelsen: Principles of Int. Law., New York, 1952. pp. 359 —360. (9) Ch. de Visscher: Théories et Réalités en Droit International Public, Paris, 1953, p. 374—375.
386
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА