Анали Правног факултета у Београду

уговорима у унутрашњем праву. Отуда произилази да се проблем ревизи je, шире постављено, своди на питање прилагођавања међународног права, садржаног у уговорима, мењајући.услове живота ; по својој природы питање задире.у суштину међународног поретка, његову, структуру и правый орнов. Уже поставлено, проблем се своди на уговорно право тј. проналажеше правног основа зя ррвизиЈл7._иди_окон:чање мећународних уговора. , Иако je још класично међународно право повлачило разлику између различитих типова уговора, посебно између напред поменутих уговора, називајући прве легислативним уговорима или уговорима законима a потоње или уговорима погодбама, правна техника као и матерЩЯЛЯа правила која су регулисала процес закључења уговора била су маи.е плше иста за с;:е врсте међународних уговора. Савремена међународна заједница забележила je тек незнатан напредак у том правду. Међутим из таквог стагьа ствари произилази низ тешкоћа. Важење и садржина правних норми није апсолутна; норме важе само у одређеним. границама и у односу на одређено стање. У унутрашньем правном поретку ревизија норми, њихово прилагођавање мењајућим условима живота врши се законадавним путем; ревизија приватноправних уговора односно решавање спорова који отуда врши се судским путем. С обзиром да УЈмеђународној заједници не постоји централизован законодавни орган, да не постоји обавезно судство, то je и проблем ревизије далеко тежи и сложенији, нарочито у савременим условима верма интензивног саобраћаја између држава и крупных промена до којих je дошло и до којих свакодневно долази. Да би се бар делимично избегле тешкоће у ..нови je време уобичајено je да се, нарочито у вишестране уговоре, уносе специјалне ревизионе клаузуле које предвиђају могућност периодично ревизије уговора'или ревизије под одређеним условима. Несумњиво да су ове клаузуле унеле известан еластицитет и допринеле релативизацији уговора али проблем у целини тиме није решен. Уколико постоји споразум странака по питагьу окончаша или ревизије уговора, уколико сам уговор предвиђа могућност једностраног отказа тешкоћа нема. Но проблем се поставља у случају када се промене околности које су условиле закључење уговора при чему једна страна трпи тешку штету или су тиме погођени њени витални интереси а друга или друге уговорне стране одбију захтев за ревизију захтевајући његово стриктно испуњење позивају се на правило pacta sunt servanda. У лрр.ксп а п у доктрины постоје потпуно супротни ставови у питању да ли промена околности односно клаузула Conventio omnis interlUgitur rebus sic stantibus којом ce обично изражава овај проблем представља нравно правило или не. У политичким ставовима многих земаља клаузула се брани а од других опет оштро напада. Представник Румуније у Друштву народа непосредно пре Другог светског рата назвао je клаузулу „тројанским коњем међународне организације“ и сматрао да би признање клаузуле водило декаденцији међународног права (1). Насупрот томе министар иностраних

(1) Coli. Security. A Record of the VII and VIII Int. Studies Conferences. Paris 1934, London 1935, p. 237.

385

REBUS SIC STANTIBUS У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ