Анали Правног факултета у Београду

ЗАШТИТА ПРАВА РОВОВЛАСНИКА У ГОРТИНСКОМ ПРАВУ

425

2. ■ — Као и у другим античким друштвеним заједницама, нарочито у Атени и у Риму, оствариванье права било je у Гортини првенствено у рукама самих носилаца тих права. Овдје нарочито мислимо на многе процесуалне радње које су вршили сами носиоци права и посебно на извршенье пресуда. Другим ријечима, самопомоћ je била дозвољена у далеко ширем обујму него у модерно вријеме. Дакако, нема тог друштва које може самопомоћ дозволити у пуном опсегу. Такво друштво распало би се у анархичном метежу. Питање je само колико самопомоћи дозвољава одређена друштвена заједница, у какве правке форме je уобличена и какве институте je одређена друштвена заједница установила као палијативе необузданој примјени самопомоћи. Почетак Гортинског законика у том правду прописује; „Тко у погледу слободног човјека или роба жели водити поступай, прије парнице нека не одводи (prô dikas mè àgein) (I I—2). < Старија доктрина je ове ријечи објаснила као забрану самопомоћи. Тако на пр. Дителман (Zitelmann) (1) који истине да такве забране није било ни у атенском ни у римском праву, гдје ce je човјека, за којег ce je тврдило, да je роб, могло без далльег ухватити, узети у посјед, одвести, ducere, àgein eis douleian. Слично кажу Колер-Цибарт (Kohler-Ziebarth) (2) да законодавац почивье са забраном самопомоћи. Новији писци се противе овом схваћању. Тако Прингсхајм (Pringsheim) (3) и Паоли (Paoli) (4) тврде да je самопомоћ у начелу дозвољена а да je законодавац у горенаведеном тексту (I I—2)1 —2) забранио остваривање само оног права које je формално оспорено. Новије схваћање заправо и није баш тако ново jep je ту исту мисао изразио већ и Цителман нагласивши да забрана одвођења наводног роба постоји само ако je процес у виду, иначе да je нема. А то се заправо само по себи разумије. .Све што у приватној сфери допуштају остале правне особе дозвољено je. Правно релевантно постаје нечије понашање или, боље речено, правно нормирање je потребно тек онда кад му се нетко супротстави. Тек у том случају право регулира понашање једне и друге стране. У Гортини je, дакле, самопомоћ код одвођеша заиста била забраньена при je парнице. Након што je парница завршена, самопомоћ je дозвољена, што не само слиједи a contrario из уводних ријечи закона, већ и из изричите норме садржане у I 55-11 2: „А побјеђеног у парници и заложеног може се одводити без казне“ (ton dé nenikaméno[n] ka[i] ton ka takeimenon âgonti âpaton émen)“. Из ове одредбе ce види да je законодавац изнимно дозволио самопомоћ прије парнице у једном једином случају, найме ако дужних који je за-

1) Bücheler-Zltelmanii: Das Recht von Gortÿn, 1885, S. 82

2) Kohler-Ziebarth: Das Stadrecht von Gortyn, 1912, S. 80

3) Pringsheim: The Greek law of sale, 1950, p. 288

4) u Novlsslmo Dlgesto Italiano, s. v. Gortina (Diritto dl)