Анали Правног факултета у Београду

РИЗИК И ТРОШКОВИ КОД ДИСТАНЦИОНЕ КУПОПРОДАЈЕ

435

Најзад швајцарско право захтева за пренос својине традицију ствари док ризик прелази већ у моменту закључења уговора (15). Прелаз ризика и трошкова у привредном праву. —■ У грађанском праву се питање прелаза ризика сматра решении и то у зависности од концепције о преносу својине. Начело res périt domino одлучивало je и прелаз ризика без обзира да ли je то чинено у облику periculum est créditons или пак у форми periculum est debitoris. Разлике ко je постоје између ових система стварале су велике тешкоће у међународном приватноправном саобраћају а нарочито у трговачким пословима. Због тога су чињени покушаји да ce ово питање реши полазећи од захтева праксе а не доследним извођењем правила правые логике. Први корак у том смислу било je раздвајање правила о преносу својине и прелазу ризика. Пренос својине као превасходно нравно питање и не интересује много трговце као пословне људе. За њих има много већи значај питање ко ће сносити ризик за пропаст или оштећење ствари и момент када фактички могу да располажу робом (16). Отуда привредно право почине да регулише прелаз ризика кроз трговачку праксу, обичаје, формуларне уговоре и путем тзв. транспортних клаузула све прецизније, не дирајући при , том пренос својине и поставл>ајући то питање у други план. Ово je нарочито уочљиво у радовима за унификацију међународног права (17) где ни Римски ни Хашки пројект не регулишу пренос својине већ само прелаз ризика. Напуштањем критеријума преноса својине требало je истовремено наћи неки други критеријум према коме he се одредити момент до кога he ризик сносити једна а од кога друга страна уговорница. Појам испоруке. Критеријум je нађен увођењем појма испоруке ( delivery , délivrance, Lieferung, consegna). Видели смо већ да скандинавско право оперише овим појмом ( avlämna ) и у грађанском праву. Управо под утидајем скандинавског права овај појам продире и у правые системе других земаља као и на међународном плану на рачун предаје у смислу римске традиције. Но то ипак не значи да му je у свим правним актима дат исти садржај. Опште узансе дефинишу испоруку као скуп радњи које je продавац дужан да обави према уговору и природи посла да би купац могао да прими испоруку (Узанса 70, ст. 2) (18). Испорука дакле представл>а читав низ материјалних радњи које су потребив да би ствар могла бити уручена купцу. Странке могу уговорити да he продавац имати да изврши ове или оне радње али суштина испоруке састоји се најчешће .у стављању, издвајању робе за купца у одређеном месту или одређеном превозном средству, или пак у уручену робе купцу односно за њега возару или шпедитеру. Испорука у ширем смислу обухвата поред ових радии извештавање купца

(15) Чл. 185, ст. 1, швајцарског закона о оолигацијама.

(16) Да се ова два питагьа разликују показује чигьеница да je пренос својине регулисан императивним а прелаз ризика диспозитивним нормама.

(17) Projet d’une loi uniforme sur la vente internationale des objets mobiliers corporels.

(18) Римски пројект третира на исти начин ово питање: ако није уговорено другачије, испорука je извршена када je продавац учинио све што je био дужан да учини у циљу да се роба преда купцу или лиду одређеном да ]е за гьега прими. Шта je све потребно да се учини у том цил,у зависи од природе уговора.