Анали Правног факултета у Београду

КАНТОВО УЧЕНЬЕ О ГРАЪАНСКОМ ПРАВУ

9

КАНТОВО УЧЕЊЕ О ГРАЪАНСКОМ ПРАВУ

Европски аисолутизам, како се образовао у пракси Новог вијека, тешко je притискивао, не само појединце, већ и друштвени живот многих народа. Услијед тога све се више појачавао класни антагонизам, па je већ пријетио и расап пој единим државама. Борби против апсолутизма и других дотрајалих друштвених института давала je тон буржоазија, која je у то вријеме била још напредна друштвена класа, У неким градовима она je већ заузела чврсте позизије, а гдје се до тога још није дошло, шириле су се кьене идеје, које су „просвјетитељи“, па и широко масе прихватите као напредно учење о бољем поретку у будућности. Тако су борбена средства нових напредних маса била претежно идеолошка, jep се против још увијек јаких апсолутистичких снага и није могло борити друкчије. На тај начин стари се ред ствари поткопавао ширењем идеја о новом поретку, и то у самом срцу апсолутистичких система. Идеје о новом поретку назване су концепцијом „природног права“ (ius naturale) или како се касније казало, „прирођеног права“. Та концепција вукла je корјен још из Антике, гдје се у праву гледао одраз природног кретања живота, одакле joj je дошло и име. Али кад се природним правом рушио асолутизам, било je оно већ јака идеологија. Сматрало се, да се борба води од стране нечега, што се разумије само по себи и што ваяй једнако за све људе против нечега, што се вјештачки наметнуло и што се већ почело да распада. Имануел Кант je природно право дефинирао као „право, које свакоме припада“ или „право, које некоме припада на основу његова човјештва“. Природно право није било никакав поредак у смислу позитивистичког схваћања. Била je то само нека идејна комбинација права, • етике и теологије. Заправо, неки агрегат испреплетених и замаиьених појмова, у коме je зато сваки напредан идеолог налазио, на свој начин, оно, што je у перспективи живота очекивао. Тако je природно право ко je се у ниједном друштвеном поретку није остварило ипак постало прихватљива идеолошка храна у борби против владајућих класа, групација и појединаца. Управо зато, што га нигдје у стварности није било, постало je природно право концепција, помоћу које се могла оправдати и сама револудија. Отуда постаје разумлшво, зашто га je прихватила буржоазија, док се још налазила у фази борбе за власт; а у хисторијској ретроспективи јасно je и то, зашто су се природним правом заносили многи умови, !иако нису разумјели, због чега je буржоазија, док се борила за власт, пропагирала природно право, a касније га, кад je дошла на власт, одбацила и преоријентирала се на правни позитивизам. Као комбинација права, етике и осталога природно право инфицирало je сва подручја друштвеног знака и заинтересирало толике прогресивне умове у првом реду правнике и филозофе. Од тог времена правни писци напуштали су сколастичке методе те своје тезе почели објашњавати каузалним и телеолошким продубљивањем материјала. Филозофи