Анали Правног факултета у Београду

Према својим принципима о слободи Кант je у оквиру грађанског права обрадио „лично право“ као посебно подручје науке. Он je тиме навијестио један развој, који тек данас долази до изражаја. Наиме, грађанско право састављено je од личних и имовинских дијелова. Ти су цијелови већ сами по себи диспаратни. A откад je y социјалистичком поретку развој личности пошао видно напријед, стало се говорити и о раздвајању грађанског права на два засебна подручја: подручје личног права и подручје имовинског права. Неки су наши правници узели ово настојање као повод, да већ данас називају цијело грађанско право „имовинским“. То има негативних посљедица, јер дјелује, да се имовинско обиљежје стави испред личнога. Тиме се и несвјесно поткапа онај поредак, који се у социјалистичком систему изграђује око човјекове личности. Личност je најизразитије истакнута у грађанском праву, па кад се томе праву даје назив „имовинско право“, стјече се утисак, као да се више мислило на имовину, него ли на личност. Човјеков егоизам од искона. Тиме, што je Кант лично право обрадио у посебном поглављу, он je већ пред стољеће и показао пут, којим би класификација грађанског права требала да иде. На то га je упутила етика и љубав за човјека, а то хтио je он изразити управо помоћу грађанског права, са којим се човјеков живот највише додирује. Кант се под утјецајем Давида Хјума (1711 —1776) руководио и емпиријским гледиштем. Али га je с обзиром на грађанско право бескомпромисно отклонио. Види се то из једне његове метафоре, по којој право, које се руководи емпиријским принципима, изгледа као глава, која je додуше лијепа, али без памети. Овдје je Кант процјенио утјецај рационализма на грађанско право. Да je проматрао право бар мало емпиријски, морао би запазити, да се право може умом само формулирати, интерпретирати и примењивати, али не и оправдати опстанак појединих његових института. Право je настало друштвеном законитошћу, израстањем из базе, а то значи, да оно свој опстанак захваљује управо емпирији. Између емпирије и рационализма постоји стара веза супротнрсти. По њој, кад нетко одбацује емпирију, мора се у својим објашњењима оријентирати према рационализму, као и онај, који негира рационализам, мора нужно признати емпирију. Има то и још једну поаьедицу за Кантово учење, найме, да се он у свом разматрању грађанског права није односио довољно критички према правном формализму, који je слабио његово етичко гледање на право. Супротност између рационализма и емпирије рефлектира се и на Кантоном одређењу правног система. Ако je систем сдређен рационално или како Кант каже „догматски“, он je одређен a priori и стога би морао бити увијек потпун, док je емпиријски систем увијек „фрагментаран“. Гледиште није тачно, јер право, израстава из друштвених односа, који се стално мијењају, а према томе не могу ни правки системи као њихова надградња бити ни коначни ни потпуни. А како je са потпуности система оних наука, које су тек у постојању? Ово показује дубоко Кантово вјеровање у снагу рационализма, који je он из

16

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА