Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

219

овог проблема у совјетском праву уз одређивање постотака од мјесечних принадлежности, већ према томе да ли je у питан, у једно, двоје или више дјеце, изгледа веома цјелисходно. Међутим, иако би усвајање овог рјешења довело до једнообразног рјешавања овог питања, оно још увијек не би значило и гаранцију да ће судске одлуке бити извршене, с обзиром на најразпичитије начине на које родитељи настоје да осујете извршење ове мјере (тако на примјер мијењају мјесто боравка, радно мјесто, итд.). Можда би усвајање приједлога да ce y радне књижице уносе подаци о обавези и висини издржавања било корисно за ефикасно рјешење овог питања. Озбиљнији начин третирања обавезе издржавања дјеце, односно високи износи досуђених алиментација не само да би колико толико осигурале малољетну дје.цу, него би имале утјецаја и на смањење броја развода бракова. Кад би брачни друтови имали пред собом једну озбилшу обавезу према дјеци, онда би највјероватније били мање лакомислени код доношења одлуке о прекиду брачне заједнице и напуштању брачног друга због најнезнатнијих разлога. Анализом изнесених случајева дошли смо до још једне констатације. Наведене мјере против несавјесних родитеља представљају санкцију за њихове злонамјерне поступке. Нормално би било очекивати одупирање родителе изрицању ових мјера. Међутим, у овим случајевима наилазимо управо на обрнуту ситуацију. Родитељи, не само да се не противе, него тюнекад и сами траже доношење ових мјера уз чудна објашњења, да дјецу не воле, да их се одричу и слично. У оваквим случајевима тешко je очекивати било какво поправно дејство изречених санкција. И ови примјери јасно оправдавају потребу превентивних интервенција органа старатељства или центра за социјални рад тамо гдје они постоје. Благовремено побољшање услова у којима живи малољетник, покушаји мирења брачних другова, ■односно родитеља запуштеног малољетника, и уопште сређивање породичаих прилика, било би неопходно, јер одузимање дјеце или лишење родитељског права, не рјешава проблеме малољетне дјеце којима je помоћ потребна.

Нериман a Траљић

ОСТВАРИВАЊЕ ПРАВА НА ПОРОДИЧНУ ПЕНЗИЈУ КАД JE БРАК ТРАЈАО МАЊЕ ОД ГОДИНУ ДАНА

У случају који je овде предмет разматрања, брачни другови били су се венчали 1931 године, а развели 1950 тј . после скоро 19 година проведених .у браку. После девет година поново су се венчали 26. априла 1959. Други брак je трајао мање од године дана, jep je 16. јануара 1960 муж умро. Када le после смрти свога мужа удова затражила од Завода за социјално осигурале породичну пензију, била je одбијена са мотивацијом да je њен захтев яеоснован. Против решеььа поднела je тужбу суду. Међутим, била je поново одбијена. Најзад се жаблом обратила Савезном врховном суду, који je нашао ?а je њена жалба основана и њеном захтеву удоволио.