Анали Правног факултета у Београду

222

АНАЛИ ПРАВНОГ Ф АКУЛ TET А

цијално и неправедно не признати ма коме од њих право на породичну пензију. Међутим, овакво тумачење поменутог прописа могло би у другим: случајевима да буде социјално неоправдано и неправедно, те га стога не треба прихватити. Такав би, на пример, био случај ако би између два иста лица први брак трајао 8 месеци, а други, после краћег или дужег интервала и свих могућих збивања у том периоду укључујући и бракове са другим, лицима, 5 месеци, што би укупно изнело више од године дана и омогућило преживелом брачном другу да оствари право на породичну пензију. Одредба тач. 1 чл. 120 Закона о пензијском осигурању од 1957 може да. се тумачи и тако да нема у виду време које су два лица провела у брачној заједници, већ брак као породичноправну институцију. Ако се овај пропис тако схвати, онда би се у овој ствари морао да узме у обзир само други брак између тужиље и покојника с обзиром да је ранији брак међу њима престаа разводом. Према стилизацији одредбе о којој je реч произилази да прописе пензијског осигурања занима брак као институција породичног права, а не укупно време које су два лица међусобно провела у једном или више бракова. Према томе, у овом случају за одену времена који су два лица провела у браку, тј. за оцену постојања или непостојања објективног услова. за остварење права на породичну пензију може да се узме у обзир сама други (последвьи) брак између тужиље и осигураника. А с обзиром да други (последњи) брак између њих није трајао годину дана, то се мора приступитж утврђивању постојања другог, тј. субјективног услова за оспоравање права на породичну пензију, найме постојања намере да се ово право стекне као побуде за ступање у брак. Намера као правно релевантна чињеница постоји онда када извршилац, да би постигао одређени циљ односно правку последицу, предузима једну одређену радњу са којом ће je произвести. Намера може бити добра и рђава, односно правно допуштена и недопуштена. Правно недопуштена камера у вези с браком постоји онда кад се брак не закључи у циљу заједнице живота, већ у циљу остварења каквог другог права, на пример, права на наслеђе, права на пензију, и слично. Пошто je брак законом уређена заједница живота мушкарца и жене и чији je основни циљ управо заједыица живота, правка je претпоставка да се брак закључује у том циљу. Акосе тврди супротно, то мора да се докаже, односно постојање неке друге намере као побуде да се закључи брак. Сходно реченом, тач. 1 чл. 120 Закона о пензијском осигураљу од 1957 може у овом правном случају да се примени само ако се, сем чињенице да je брак трајао мање од годину дана, докаже да je брак закльучен у намери стицања права на породичну пензију, а не у нам ери заједничког живота. Терет доказивања у погледу постојања овакве намере лежи на Заводу за социјално осигурање. Завод за социјално осигурање у овом правном случају заснива постојање намере за стицање права на породичну пензију као побуде за ступање у брак тужиље и осигураника на чињеници да брак међу њима ни je трајао годину дана и да je осигураник у време закључења брака био болестан.