Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА IXPAKCA

221

породичну пензију разведени брачни друг под условима: 1) да je брак разведен правоснажном судском пресудом и 2) да брачном другу у питању није досуђено издржавање. Тачка 4 има у виду оне случајеве где je дошло до неоправданог напуштања брачне заједнице од стране брачног друга који захтева признаваше права на породичну пензију. Ова тачка предвиђа такође два услова: 1) да je напуштање брачне заједнице било неоправдано и 2) да je неоправдано напуштање трајало шест месеци или дуже. У правном случају који je предмет расматрања, међу судовима постоји сагласност у погледу примене тач. 1 чл. 120, али не постоји сагласност у погледу дужине трајања брака као једног од услова за стицање права на породичну пензију. Тужени орган и првостепени суд сматрају да брак мзмеђу тужиље и покојника није трајао годину дана, а Савезни врховни суд сматра да je трајао дуже. Шта више, он сматра да je новозакл>учени брак између тужиље и њеног покојног мужа само продужетак раније постојећег брака. Зато се као основно правно питање у овом правном случају хгоставља питање може ли се поновни брак између истих лица сматрати лродужетком ранијег постојећег брака или не. Од решења овог питања зависи да ли je брак између тужиље и њеног покојног мужа трајао мање од годину дана односно да ли je испуњен први објективни услов из тач. 1 чл, 120 за оспоравагье права на породичну пензију. Према схватагьу туженог органа и првостепеног суда брак je трајао мање од годину дана, тј. трајао je од 26. априла 1959 до 16. јануара 1960, зсада je престао смрћу осигураника. Постојање претходног брака између тужиље и њеног покојног мужа за њих je правно ирелевантна чињеница. Међутим, чињеница je да су у овом правном случају постојала два брака између истих лица од којих je први трајао скоро 19 година, а други десет месеци. Са становишта породичног права новозакључени брак између истих лица не може се сматрати као продужетак раније посто jeher брака. Будући да je први брак престао разводом брачних другова, то се нови брак не може да сматра његовим продужетком. Између ова два брака нема правног континуитета. О томе, на пример, Аустријски Грађански законик у § 118 каже изричито: „Ако разведени супрузи хоће да се сједине, то се ово сједшьеше мора сматрати као нов брак, и овај се мора закључити са свим свечаностима ко je се по законику траже за склапање уговора о ступању у брак.” Према томе, нови брак не представльа продуженье ранијег. Отуда са становишта породичног права последней брак између тужиље и покојника јесте нови брак, С обзиром да je закључен 26. априла 1959, а престао смрћу ссигураника 16. јануара 1960, он je трајао мање од годину дана. Међутим, тач. 1 чл. 120 Закона о пензијском осигурању од 1957 могла би да се протумачи тако да наведену одредбу не интересује колико je нута између истих лица закључиван брак нити однос између бракова са становишта породичног права, већ време које су два лица уопште провела у браку. Тако схваћен, овај пропис би одговарао социјалном разлогу за додельивање права на породичну пензију у овом случају, найме факту да су два лица укупно провела скоро 20 година у брачној заједници и да би било несо-