Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗ!!

229

истичући извесне негативности у конкретној пракси кооперативног снабдевања и лошу страну гломазног, централизованог планирања и руковођења совјетском привредом. Своју књигу je Ј. Ф. Јаковљева поделила на четири главе кроз које je обухватила и обрадила читав проблем кооперативног снабдевања од појма и улоге кооперације, преко кооперативних веза и начина закључивања уговора па све до одговорности за неиспуњење обавеза из уговора о кооперативном снабдевању. У самом почетку книге аутор истиче да je кооперација у међусобној вези са специјализацијом производње, која je једна y форми друштвене поделе рада. С једне стране, специјализација условљава кооперацију а са друге, пак стране кооперација дал>е развија специјализацију предузећа. Кооперација као тесна производна веза између предузећа, ради производное одређених сложених произвола, може ce јавити у два вида: 1) као кооперација заснована на испуњењу слободних производних капацитета и 2), као кооперација заснована на специјализацији производње између предузећа, која ce услед своје специјализације налазе y производној зависности једно од другог. С обзиром на значај кооперације совјетска држава користи разна (правна и економска) средства за испуњење задатака у области кооперативног снабдевања. Аутор подвлачи да законодавац не одваја посебно правно регулисање кооперативних односа од односа насталих на основу обичног материјално-техничког снабдевања, јер и кроз једне и кроз друге совјетска држава решава извршење низа задатака: планску расподелу производње, јачање социјалистичких предузећа и повећање њихове рентабилности, испуњење планских задатака итд. Мишљење je аутора да и поред тога што je коперативно снабдевање само део-варијанта материјално техничког снабдевања ипак између њих постоје и извесне разлике. При кооперативном снабдевању ce између предузећа стварају чвршће и свестраније производне везе, неопходне пропорције и везе технолошких процеса и повећање одговорности за неиспуњење уговорних обавеза и др. Многе карактеристике (особености) кооперативног снабдевања нису од стране законодавца још правно регулисане. Аутор у књизи предлаже два начина правног регулисања кооперативног снабдевања. Први би био кроз форму доношена Посебних услова снабдевана појединих области производње (као на пример, машиногра'дна и сл.), а други у облику доношења, од стране државне арбитраже, Општих услова важећих за све видове кооперативног снабдевања. Говорећи о структури уговорних веза код кооперативног снабдевана аутор подвлачи да се ове везе формирају само кроз непосредне директив уговоре, који се могу закључити као дугорочни, једногодишњи или краткорочни уговори. Дугорочни и једногодишњи уговори закључују се на основу планских задатака а краткорочни у области кооперације засноване на попунавану слободних производних капацитета. Начин закључивана уговора о кооперативном снабдевању утврђен je Уредбом о снабдевању производне и Одлуком Министарског савета СССР-a од 30. јуна 1962, којима je предвиђено да се дугорочни и једногодишни уговори морају закључити у року од 60 дана од доношења државног плана снабдевања народне привреде, а краткорочни у року од 20 дана од момента када je код уговорних страна настала потреба за снабдевањем. Предлог уговора саставља, у два примерка, снабдевач-лиферант и доставља га купцу. Ако купац има приговора на предлог уговора, он га независно од тога мора потписати и направити протокол о неслагању, такође у два примерка, и доставити га лиферанту заједно са уговором. У року од 10 дана од пријема протокола лиферант je дужан да га размотри и унесе у уговор примљене предлоге купца са којима се сагласи а спорна питања да у истом року изнесе на разматране пред сдговарајућу арбитражу. У даљем свом излагању аутор подвлачи да je основно правило уговориих односа, да 1 није дозвољено једнострано раскидање као ни измена услова