Анали Правног факултета у Београду

ОГРАНИЧЕЊЕ И ЛИШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА

3

и деце). Ту Закон даје само директиву и не одређује и не разрађује у чему се састоји подизање детета. Дакле, стално je нерешено и оставлено je као једно фактичко питање које се чињенице могу сматрати као довољан и оправдан разлог за ограничена родительског права. И теорија и пракса стоје на станвишту да у подизање детета спада старање о његовој личности: чување, неговање, издржавање, васпитање и образована. Ако би родители занемарили све ове дужности или само неке од гьих, на пример васпитање и образована, то би био довољан разлог за ограничение родитељског права. Запуштање детета обично наступа кривидом оба или једног родитеља, оца или мајке, кад они занемаре своје дужности. Међутим, запуштање може наступити и сгицајем околности, услед сиромаштва, неискуства, неукости и несналажљивости родитеља. Први je случај једноставнији за решавање. Несавесног родитела свакако треба најпре опоменути и саветовати, па ако то не помогне донети одлуку о ограничењу родитељског права. У другом случају ствар je тежа и осетљивија. Ту треба поступити са крајњом обазривошћу. Родитељима, оцу и мајци, мора се пружити морална и материјална помоћ и омогућити им саветовањем, поучавањем, и новчаним средствима да ce снађу. Ако то не помогне, онда тек донети одлуку о ограничекьу родительског права. Ову одлуку надлежан je да донесе орган старатељства (чл. 19, ст. 2 Основног закона о односима родитеља и деце). Закон ништа не говори о поступку који се том приликом примењује. Ту свакако поред прописа управног поступка могле би се аналогно применити и оне одредбе ко je су предвиђене за смењивање стараоца (чл. 31 и 32 Основног закона о старательству), и раскид усвојења (чл. 21 Закона о усвојењу). Орган старательства чим сазна за запуштање детета дужан je донети одговаарјућу одлуку и предузети сходне и целисходне мере. У томе му могу помоћи друштвене и омладинске организације, државни органи и грађани. Одлуку о одузимакьу детета треба донети са обазривошћу и применити je кад нема другог излаза и избора а интереси деце то налажу. Овде се ради о одлуци која дубоко засеца у родитељско осећање и односе, a коју није увек лако извршити. У пракси се понекад догађају случајеви да родители једва чекају да се отресу свога детета и бриге скопчане са родителским старањем. Међутим, има обратних случајева кад се и лоши и немарни родители тешко одвајају од свога детета. Ту се пракса сучелава са многим тешкоћама и непријатностима. Наилази се некад на одбијање и дротивлење родитеља да дете предају, некад на правленье узбудливих сцена, а некад на употребу разних смицалица да се осујети и онемогући извршење, например прикривањем детета. Има опет случајева да се и деца тешко одвајају од својих родитела на које су навикли и поред тога што они занемарују своје дужности. Због тога су у пракси ретки случајеви примене ограничена родителског права. Toj се мери прибегава у крајњој нужди, у врло тешким случајевима кад прети велика, осетна опасност по личне интересе деце л ньихов правилан одгој и оспособлавање. Ограничение родителског права састоји се, како се види, у одузимању детета или деце од родитела који су запустили њихово подизанье. Одузета