Анали Правног факултета у Београду

израза кроз прописе, настаје тежња да се та стварност „прилагоди” и представи у светлу спекулативних конструкција. Наравне, код таквог поступка недостачу основне претпоставке формирања научних знања, јер процес сазнања тече обрнутим правцем од уобичајеног и својственог науци. Тога има много више него што се замишља. На пример, у погледу друштвене својине изразито je занемаривање правке стварности, односно функционисање, облика и инструмената изражавања ове установе итд. Уместо тога често се јављају идеолошке конструкције. Слично je и са појмом „радног односа” у последнее време итд. Негативно дејство оваквог поступања може се савладати само изузетно солидним научним напорима. Јер, ту се најчешће ради о новим фечоменими за које су неподесне традиционалне категорије, или се само чини да су оне апсолутно неупотребљиве; али, с друге стране, брзоплето „новаторство” крије у себи опасност појаве још горих решења, штетнијих и за науку и за праксу. 6. Када се повуче спојна линија између позитивних и-неизбежних момената поменутих третирања, као специфичних, услеђује у великој мери оно што се често оцењује као превасходно правки метод аналитичко-логички и синтетичко-систематски третман правних прописа. Право je нормативна творевина у којој.свесна активност, прописивање правила, утврђивање циљева итд. представља веома изразите чиньенице. Прописи су симболи са изразитом логичном структурой. Зато се никако не може изоставити научна реконструкција садржине прописаних норми. Та садржина je састављена од многих, узајамно повезаних дефиниција, појмова, исказа итд. Све то изискује логичку анализу. Тако се откривају њихове међусобне везе, произлажења и хијерархизовања и уопште место у ширим целинама. Унутраппьа сређеност и наизглед самостапност те логичке грађевине фасцинира. Чини се као да се цео задатак науке своди на откривање логичких операција дедукција, индукција, систематизација, класификација, конструисања појмова итд. и њихово „претакање” у сазнајни инструментариј самих конкретних дисциплина, њихово прилагођавање форми односног научног знања. Стога, не само да je оправдано, корисно и неизбежно овакво истраживање нашег права него je оно увек и стварно доминирало. Оно само по себи није ни излишно, ни супротно дијалектичком методу. Оно je, међутим, дефектно уколико je апсолутизовано, злоупотребљавано, ограничавано на сопствене могућности и оквире, тј. уколико je искључивало све остале могућности третирања права. Јер, тада je nolens-volens настајала мање или више изразита нормативистичка пред става о праву као једној логичкој и духовној конструкции. Треба констатовати да су оваква третирања, напред оцртана, уврежена и да имају снагу традиције и навика, инерцију која одређује токове и спречава знатније промене. Самим тим, у њима егзистирају како позитивни доприноси тако и негативно последице. 7. И поред тога, није случајна све наглашенија тенденција у последње време да се изучавање окрене у правцу реалности права и правних форми. Веома интензивно нормирање, субјективистичко и идеалитетно конструи-

55

ЕМПИРИ J СКА ИСТРАЖИВАЊА У НАШОЈ ПРАВНОЈ НАУЦИ