Анали Правног факултета у Београду

54

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

3. Заједно с тим јавља ce правни догматизал који још више потендира негативна црте прве тенденције. Догматичар има склоност да се идолопоклонники држи и слепо верује у безусловну потребу прихватања свега што се у прописима налази. Он је опхрван сујеверним страхом пред сваким словом, сваком одредбом, па без обзира на то колико je рационалности у њима. Он се сматра позваним да покаже пропис као догму, иза које стоји моћ и ауторитет државне власти или неког друштвеног фактора. Његови појмови и аналитички домашаји стоје сасвим у колотечини појмова и логичких оквира утврђених прописаним одредбама. Овакав третман je врло изразит можда и због природе саме те делатности у коментарима ваковских текстова. Разумљиво je, да се на овај начин отварају врата јуристичкој апологетици, оправдавању, саглашавању са свим, прописаним одредбама. Илиј у најбољем случају, то je ослонац пасивистичко-неутралистичког става у презентирању прописаних одредаба, објашњавању тако насталих правних установа итд. Штетност догматизма отклања се, поред осталог, конструктивним критичким приступом прописима. За правог научника прописи су људско дело које, као и свако друго, може и треба да буде предмет компетентне анализе и процене. Добро je познато како се често прописи доносе, ко их све инспирише и формулише, колико се иза њих налази људских слабости и промашаја. Зато критички научни дух сматра аксиоматском потребом да им се приступи не само као нечему датом (de lege lata), него й као нечем што указује на могућност постојања других и бољих решења (de lege ferenda). Тако наука даје позитивно доприносе који се од н>е иначе очекују. 4. Проучавање конкретних правних феномена повлачи за собой правни емпиризам као карактеристично постављање истраживача. Он ce састоји, углавном, y настојању да се анализа ограничи на појединачне случајеве, одвојене од масе осталих, типичних или нетипичних. To je примитиван и казуистички приступ уколико je условљен недостатком ширих знања и способности да ce сагледају везе датог случаја са тоталитетом права. Попевши са избором случајева, па до начина објашњавања, аргументације и извођења закључака - тада ce осећа крајње осиромашење анализе која остаје површинска и површна. Стога није чудно што се у такав посао упуштају практичари, а често почетници и недовољно теоријски оспособљени истраживачи. Слично се дешава и када се произвольно и неадекватно наводе примери у ширим анализама. Разуме се, и случајеви заслужују дубока научна интересовања. Стручњаци и научници са завидным способностима, ширином своје правые културе могу виртуозно презентирати случајеве из праксе, издићи их изнад практицизма и вулгаризације и искористити их за проверавање општеприхваћених или сопствених теза. 5. Сасвим друкчије од претходних оријентација усмерен je јуристички априоризам и конструкциопизам. Он се појављује када се позитивно-правном материјалу прилази са унапред постављеним схемама, често инспирисаним политичко-идеолошким концептима и поставкама. Тада уместо тражегьа полазне тачке у правној реалности, па чак и у виду њеног нормативное