Анали Правног факултета у Београду

ЕМПИРИЈСКА ИСТРАЖИВАЊА У НАШОЈ ПРАВНОЈ НАУЦИ

53

јавла када није једностран и упрошћен, ограничен на једну димензију права и екстреман у тежњи да све постигне једним од могућих методолошких поступака. Такав, пак, метод кога карактерише свестраност и много струкост и јесте дијалектички метод. Он je универзалан само зато и утолико што je увек идентичан с оним методом који има оптималне вредности за изучавање односног дела објективне стварности. А по што je право заиста један специфичан део друштвене стварности, који je могуће изучавати само применом адектавног метода, онда то значи да je апсолутно неопходна конкретизација и спецификација општег дијалектичког метода. Но, то| не значи да се тај Метод уноси, такорећи, спола и да се преображава у процесу сазнања права. Не, он je прнсутан у сваком облику научног сазнања права. Он представла само други израз укупности адекватних облика и средстава сазнања и утврђивања најпотпуније истине о целој или парцијалној правној реалности. Метод изучаваша права, као посебан научни метод, исправно поставлен и искоришћен, рационално и складно уобличен из позитивних доприноса различитих могућих поступака појављује се као интегралан део општег дијалектичког метода. Посматрана кроз призму оваквог начелног става, методологија емпиријских истраживања, односно конституисања конкретних знања о нашем праву, у својој реализацији се приближавала, али и много одступала од „идеалног мод ела” обједињавања и хармонизоваша општенаучних и посебно-научних момената дизалектичког метода. Отуда и неке специфичности и тенденције конкретног изучавања права. 2. Писани облик нашега права, као и укорењена традиција, погодовали су испољавању позитивистичке оријентације у схватању и изучавању характеристичном за многе правнике. За њих je позитивно право само оно што се налази у текстовима нормативних правних аката. Зато они сматрају да се сфера права сасвим поклапа са сферой постојећих правних прописа. Штавише, право je, по њима, идентично са тим прописима, па сваки шири захват и прекорачегье тих граница осећају као напуштање правничког подручја. Везујући свој поглед и интересовање само за прописе, они остављају пострани не само оно што je, очигледно, далеко од прописа него и оно што се са гьима непосредно граничи и додирује. Код њих постоји нека врста ■„текстуелне опсесије”, јер у име текстова запостављају, или бар не третирају на исти начин, чак ситуације које представљају правке празнине. Њихова перспектива посматрагьа je скучена; она не осветљава цело и истински позитивно право. Они чак нису у станьу да открију опште принципе права и уобличеност низа правних установа. Ако нешто није буквално и потпуно „прописано“ • оно за позитивисту не постоји! Да би се, пак, избегла оваква позитивистичка деформација, довољно je односити се с дужном пажњом према прописима, јер би било депласирано просто их игнорисати. Право je, међутим, и шире и разноврсније и с дубљим коренима него што су прописи. То поготову зато што само прописивагье оцртава у груубим и углавном приближним контурама објективно постојеће право, определено реалним условима живота самога друштва. Јер, право je увек један реалан нормативни поредак.