Анали Правног факултета у Београду

ЕМПИРИ J СКА ИСТРАЖИВАЊА У НАШОЈ ПРАВНОЈ НАУЦИ

57

коришћено. Ни уџбеници, ни скоро сви остали радови не пружају основу за з.аюьучак да се бар мисли на потребу такве дескрипције. Што се тиче, пак, историјско-правних дисциплина, оне су много више заинтересована за податке који се налазе изван прописа. Али оне нису у стању да прикупе све факте него се задовољавају расположивим, често случајно утврђеним и зато недовољним, које описују и објашњавају. При томе, често се задатак истраживања на то ограничава, а понекад се на основу појединачних података стварају општи закључци. 3. Наша правна наука се, може се рећи, односила с максималном дозом игнорисања статистичких метода и услуга које пружа, односно може да пружи код нас веома развијена статистичка служба. Она није користила значајне изворе података ни издалека у оној мери у којој je то потребно и могуће. Парадоксално je да правници за време студија изучавају статистику и да као практичари касније и сами морају да обављају статистичке делатности, алн истовремено научници који проучавају наше право а не неко апстрактно право, ван времена и простора ретко или никад не посежу за статистичким подацима. У след таквог става, наша правна наука, а ни пракса у законодавству, управи и судству, не постављају одређене задатке и захтеве статистичким службама. Разуме се, зато се често стварају заклэучци „одока”, на основу „интуиције”, „напамет” кад год би језик цифара био и најразумљивији и када би низови података били најјачи аргументи. 4. Наша правна наука није се служила у границама могућности експерилентом. Те могућности су, међутим, теоретски утврђене посебно у тзв. експерименталној јуриспруденцији и практично провераване у неким другим земљама. Код нас се још нико није темељније позабавио проблемой експеримента у праву, па je зато изостао било какав резултат. Но, и без свега тога није тешко закључити да je експериментисане могуће и на овом подручју, па сходно томе да се тако може унапредити емпиријско истраживање права. Пошто je правно регулисање друштвених процеса у размерама југословенске заједнице или политичко-територијалних заједница увек мотивисано тежњом остварења одређених циљева политике, извршењем извесних преображаја итд. схватл.иво je да се претходно могу извршити експериментална проверавања на уском подручју, на пример, у неким радним организадијама или у општинама. На тај начин би се могло са више сигурности приступати изради закона, а што je још важније тако се лакше сагледавају ефекти, друштвена корисност или штетност одређеног правног нормирања. Осећајући такве могућности, практичари су, додуше, извршили неке спорадичне покушаје последних година, али из тога вису извучене одговарајуће поуке; тиме нису потстакнути организованији напори праксе, као и заинтересованост науке и йена непосредна помоћ. Научно постављени принципи правног експеримента могу пружити огромне користи. Оне би биле пропорционалне спречавану огромне штете коју изазивају брзоплета и интуитивна експериментисана на терену законодавства, тј. доношење прописа само зато што се очекује да ће бити бол>и од постојећих или због убеђености да he сама друштвена пракса показати