Анали Правног факултета у Београду

343

О ОСНОВИ РОВНЕ ПРОИЗВОДИТЕ У СОЦИЈАЛИЗМУ

фактори који проистичу из ситносељачког характера польопривреде. Како показују историјски документа, тек на XVII конгресу КПСС 1934 Стаљин je, критикујући схватања о потреби преласка на непосредну расподелу произвола, прогласило да ће се новац али и даље као инструмент буржоаске економике који користи содијалистичка држава одржати све до завршетка социјалистичког стадијума развитка (16). Сви ови моменти показују да према концепцией која робне односе у социализму прихвата само као несоцијалистичке производив односе или облик повезивања социјалистичког и несоцијалистичког сектора, њихово постојање у социализму има само привремен карактер и да по њој робни односи нестају са укидањем капиталистичких и ситноробних производних односа. Такву оцену да je и Стальин по коме се суштина Лењинових ставова који се односе на ово питање своди на то и у условима када још није оствареио потпуно подруштвльаваше средстава за производњу у оквиру капитализма (у материјално-производном смислу) a цролетаријат може да преузме власт, треба извршити социјалистичку револуцију. После револуције, пак, по његовом мишљењу, треба напоре социјалистачке државе усмерити у правцу пораста производних снага у индустрији, која обезбеђује и унапређује матери j а лно-производну основу у целини, док социјалистички преображај пољопривреде треба да иде спорије и уз помоћ робних односа између социјалистичке индустрије и сељачке пољопривреде. Из тих разлога, сматра Стаљин, „За економско спајање града и села, индустрије и польопривреде, [потребно je] задржати за извесно време [подвукао А.В.] робну производњу [размену кроз купопродају] као за сельака једино црихватльиву форму економских веза са градом“ (17).. 2. Релативно учешће појединих сектора у друштвеној структури социјалистичке привреде. Када се утврди општа природа односа између социјапистичког сектора привреде и несоцијалистичких производних односа, пре света ситноробне производње, и друштвени облик у коме се остварује њихово међусобно повезивање као питање које je одлучујуће за далье постојање робних односа у социјалистичком друштву појављује се релативно учешће ових сектора у укупном процесу привређивања. Наиме, како обе напред изложене варијанте постојање робних односа у социализму везују за хетерогеност економске структуре односно постојање несоцијалистичких робних односа, то значи да се ширењем социјалистичког сектора смањује и основа на којој настаје претварање произвола у робе, да би на одређеном стушьу развоја робни односи сасвим нестали. Будући да се економска структура друштва може квантифицирати и анализирати на основу различитих критерија, то се у току дальег излагања учешће социјалистичких и несоцијалистичких облика привређивања у њој показује кроз њихово учешћв у друштвеном произволу, националном дохотку, произведшим фондовима и другим показательима, у односу на привреду у целини или у односу на основне привредне делатности (индустрију и польопривреду). (16) J. В. Стаљин: Питања лењинизма, Београд, 1946, с. 456. (17) Й. В. Сталин: Экономические проблемы социализма в СССР, Москва, 1952, с. 14.