Анали Правног факултета у Београду

О ОСНОВИ РОВНЕ ПРОИЗВОДИТЕ У СОЦИЈАЛИЗМУ

349

Сви ови моменти показују да се на основу присуства робних односа несоцијалистичког характера, чак и да се прихвати могућност њиховог упоредног постојања са социјалистичким односима у неизмегьеном облику, што je такође тешко прихватљиво, нужност робне производње у социјализму као општа законитост не може објаснити. Искуство социјаилстичке изградње у свим досадагшьим социјалистичким земљама показује да са капиталистички облици привређивања ликвидирају већ неколико година после социјалистичке револуције. Производни односи просте робне производае, иако због заосталости и расцепканости пољопривреде у неким социјалистичким земљама остају нетто дуже, представљају појаву чији релативан значај у укупном процесу привређивања све више опада, док у индустрији, као основној привредној делатности, у већини социјалистичких земаља имају само симболичан характер или су сасвим нестали. За развијене капиталистичке земље, у којима je пољопривреда на много вишем нивоу техничког развоја и концентрације производње, логично je очекивати да ће процес елиминисања ових несоцијалистичких облика привређивања бити далеко краћи. Ако се све ове чињенице имају у виду и истовремено заступа концепција која постојање робних односа у социјализму објашњава на основу производних односа несоцијалистичког характера, онда нужност робне производное у социјализму као општа законитост у великој мери долази у сумњу. Наиме, пошто у складу са овом концепцијом нестајањем робних односа несоцијалистичких характера нестаје и основа на којој робни односи у социјализму уопште постоје излази да у развијеним капиталистичким земљама које пређу на пут социјалистичке изградње они уопште нећв бити нужни. Истовремено, по оваквој логици, излази да у данашњим социјалистичким земљама робни односи више не би требало да постоје или би у сваком случају, требало да се појављују више као реликт и анахронизам него као друштво значајна појава. Овакви закльучци се међутим налазе y директној супротности са објективним развојем социјалистичког привредног система. На савременој етапи развоја у свим социјалистичким земљама робни односи добијају све шире размере, и то не у оквиру приватног, просто-робног сектора производив и између њега и социјалистичког сектора већ пре свега у оквиру самог социјалистичког сектора прирређивања. Штавише, приватни сектор производње, за који се према овом схватању везује постојање робних односа у социализму, има далеко више натуралан характер него што je то случај са социјалистичким сектором. Ако као основу за верификацију овакве оцене узмемо пољопривреду у којој се остаци ситне робне производив једино и појављују као друштвено значајна појава и упоредимо учешће појединих сектора у укупној пољопривредној произведши и у маси тржних вишкова, онда долазимо до закључка да je релативно учешће приватног сектора у робном промету испод његовог учешћа у пољопривредној производњи. Узмимо као илустрацију у том погледу пољопривреду Југославије .