Анали Правног факултета у Београду

372

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вању а не из животног искуства будући да je у њихово време нексум већ био изашао из употребе. Поред тога, као разлог за јаловост покушаја да се објасни овај посао старог римског права истицано je: невођење рачуна о архаичном характеру трансакција оног доба, мала пажња коју су теоретичари обраћали економском моменту, као и примена погрешног метода. Уместо да се заснива на упоредноправном проучавању старих и архаичних права, највећи број романиста je покушао да нексум објасни само на основу штурих, чак противречних података које пружа римска историја (3). У том смислу Ивлен (Huvelin) je писао: „Монографије се гомилају, али регпење проблема не напредује: може се тврдити да неће ни напредовати догод ce изучавање римског права не буде заснивало на темелзном, потпуном и научном иотраживању упоредног права“ (4). Покушаћемо да укажемо на неке закључке као вероватне водећи рачуна о сва три елемента које истину наведени аутори: архаични карактер трансакција, економску средину у којој ce овај посао обавља и упоређивање са сличним институтима других народа, користећи и неке податке наше ране правке историје. I. Савремене категорије: ствар и личност, облигација и стварно право, купопродаја и зајам нису биле у прошлости непремостиво одвојене. Због великог значаја који има форма, људи категоришу послове не према суштини ефекта и врсти облигације које стварају већ према облицима у којима ce закључују. Мешање зајма и купопродаје било je утолико лакше што су улогу новца играли: јечам, жито, кожа, шкољке и други натурални производи. У вавилонском праву купопродаја у којој није дошло одмах до предаје ствари конструисана je као зајам. Говорило се: дајем ти новац на зајам а вратићеш ми роба. Или je даван јечам, жито на зајам а утоварано je враћање суме новца (5). И у Египту су сачувани папируси који почшьу као продаја a завршавају се као зајам. Само je формулација нешто друкчија; ствар je предавана купцу и, ако није имао одмах новац, „цена му je давана на зајам“ до одређеног рока (6). Нису били ретки ни обрнути случајеви: да зајам узме облик купопродаје. Нарочито je кредит уз залогу био погодан за то. Производ тога je prasys epi lysei, редован облик залагања у Атини, а донекле и фидуција римског права у свом првом облику. Друга појава коју не треба губити из вида и која може да послужи као кльуч за објашњење неких особина најстаријих трансакција јесте продавање слободних људи у ропство. Продавање заробљених непријатеља и дужничких робова, чланова породице или чак самог себе су раширене, готово редовне појаве у друштвима у којима постоје робови и где велики број људи живи у беди. Неке одлике старог права биле би нам много разумЈвивије ако бисмо имали у виду да су их често склапали људи на ивици смрти од глади. Не само нексум већ и много шта друго: ратови, буне, најез-

(3) Тако: Lévy-Bruhl: ор. oit., р. 97. (4) Huvelin; приказ неких теорида о нексуму у »LTAnée sociologique,« 1906—1909,

р. 443. (5) Boyer : Nature et formation de la vente dans l’ancien droit babylonien, Revue internationale des droits de l’antiquité«, Bruxelles, 1953/2, pp. 46 seq. (6) Pringsheim: A new and peculiar contract for cash payment with deferred delivery, Studia et documenta historiae et iuris, Roma, 1958, pp. 224 seq.