Анали Правног факултета у Београду

О ПОРЕКЛУ НЕКСУМА

373

де варвара, па и само ропство могу да понекад чудно изгледају из перспективе цивилизације у којој више људи умире од претеране хране него од глади. Само нас неколико стотина година дели од периода у коме je хришћанска Европа’ знала за тако љуту глад да су људи искапали лешеве, продадавали ближње за хлеб, убијали чак своју одојчад да 6и их појели (7). У време републике Плаут говори о народу који живи у Тоскани „где су људи који сами себе продају“ (8). Документи из Месопотамије говоре о осиромашеним земљорадницима који себе продају у ропство (9). Плутарх нише како су многи Атињани пре Солона били принуђени да заложе своју децу „што ниједан закон није забрашивао“ (10). Ова појава није непозната ни код старих Келта. Цезар нам саопштава како су они „или због зајмова или због великих пореских дажбина морали да себе продају у ропство племенитим људима“ (11). Једна наша народна песма говори о презадуженом Богдану који je све за дуг продао: гьиве, хатове и воденице, али се није дуга „от’одио“, па je хтео да прода своју мајку (12). Хрвати су у XI веку продавали своја иманьа, жене са децом, браћу са целим породицама, синове и родителе, па и саме себе. Неки Љутац je био дужан феудалцу Петру Црном 3 солида. Када je дошло време враћања зајма, предао се у ропство јер није имао новца. Ded.it se mihi servum, констатује Петар у исправи (13). У Кини je доскора била честа појава да сиромаси продају своју децу, обично кћери, богаташима. Продавање и самопродавање људи je дакле општа појава на одређеном стушьу развитка и под одређеним условима. Када се продаје најближи члан породице, вероватно уз пристанак самог продаваног, или када човек сам себе претвара у роба, свакако да га je љута невоља нагнала на то. Најчешће je то била глад. На глиненим плочицама нађеним у Нипуру, пореклом из VII в. пре н.е., сачувано je више уговора о продаји деце, често за симболичне цене (осам пута су предмет продаје кћери, само једном син). У неким од њих налази се формула: „Узми моје мало дете и омогући му живот[...] да бих се могао прехранити“ (14). Као цене за кушьене њиве и људе у Супетарском картулару наводе се; три и по модија жита; једна свшьа и 300 главица лука; четири хлеба и четири сира. А за неке послове се изричито каже да су закључени у гладно доба (tempore famis) (15). Ту нема двоумљења ове уговоре су склапали људи

(7) Према аналима из 763 године глад, која je започела претходне године, „толико je узела маха да су човек човека, брат брата a мајка дете кидали на комаде и јели“. У једном документу из 1032 стоји: „Искапали су лешеве и прождирали их, јачи су убијали слабије, a мајке своју децу да тиме утаже глад“ (Оба податка по Кулишеру; ОгЉа економска повијест, I кгь., превод Брандта, Загреб, 1960, с. 102). (8) Curculio, IV, 1, ver. 21. (9) Јусифов: Купля-продажа недвижимого имущества и частное землевладение в Еламе, Klio. Beiträge zur alter Geschichte, 1960, S. 130. _ (10) Солон, XVI. (11) De bello gallico, VI, 15. (12) Чулиновић: Народно право, Београд, 1938, с. 464. (13) Супетарски картулар, приредили Скок и Новак, Загреб, 1952, с. 110—114. (14) Податак код Finley: La sevitude pour dettes .„Nouvelle Revue Historique.“ 1965/2, pp. 164—165. (15) Супетарски картулар, с. 112.