Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

413

перспектива за даљи развој кривичног права (1). Измењени су основни принципи кривичне одговорности, систем и циљеви кривичних санкција, организација поступка, органи поступка и њихови задаци, овлашћења и однос државних органа који учествују у овом поступку, приступило се изрицашу санкција неодређеног трајања, напуштено je правило да се изриче само санкција предвиђена за одређено кривично дело, итд. Теоретско постављање новог: дефинисање природе и значаја оног што je учињено, одређивање и систематисање установа и појмова, анализирање њиховог садржаја и прецизирање циљева, дошло je тек накладно. Такав ред развоја идеја, од практичних криминалнополитичких решења ка теоретским конструкцијама, имао je утица ja и на праксу. У одсуству теоретских уопштавања и јасно одређених принципа ко je je требало извући из ових, на изглед техничких одредаба, пракса je била више у слову него у духу нових прописа, примешивала je више одредбе закона које су налагало одређене форме него руководив идеје које je требало сама да конструише из текста, пошто их изрично формулисане није могла наћи ни у тексту ни у теоретским радовима. То je представљало тешкоћу и довело до извесних скретања, у крајњој линији до слабљења резултата. 11. Даље тешкоће са којом се пракса сударила, потицале су из самих прописа. До тешкоћа je дошло нё због тога што се нису могЛе предвидети већ у главном због тога што се нису могле у датом моменту избећи. Једна тешкоћа потиче, тако би се могло рећи, из недограђености система. Постоје два начина за увођење у живот нових правних института; припремити све што je потребно за њихово функционисање па их онда увести, или почети са применом без обзира што све још није припремљено па их у току времена усавршавати и допуњавати оно што недостаје. У малолетничком кривичном праву у нас (и у неким другим земљама) прихваћено je ово друго решење. Законик прописује једно доста сложено поступан>е које се врши преко мреже органа и учесника у поступку, и постављено je тако да позитивне резултате може дати j едино ако се спроведе у целини. Замишљен као систем координираних активности више органа, поступай може да функционише правилно само ако су сви органи на своме месту, и ако сви врше своју дужност онако како je замишльено у закону. У том погледу наш поступай према малолетницима није довршен. Неки органи одкосно учесници у поступку недостају или само маркирају односна места (бранилац у претходном поступку, орган старательства, родитељи као помагачи). Другу тешкоћу представља извесно двојство процесне проблематике, које се у читавом поступку према малолетницима али у припремном поступку посебно, што отежава правно регулисање. Ако се примера ради

(1) Фундаменталне разлике између новог и ранијег су очигледне. Никакве сумгье нема да je реч о новом и битно друкчијем. Вероватно je да je реч и о знатно бољем, или бар о најбољем могућем у датој ситуацији, али се коначни суд у том правду jour не може дати. Баш због тога што теоријеки ставови још нису издржали пробу, и што досадања пракса није отклонила све сумгье, изгледа нам преурагьено инсистирање неких научних радника (у нас и на страни), сувише заузетих чистом теоријом, да се већ сада неки институти малолетничког кривичног права примене и на пунолетна лица.