Анали Правног факултета у Београду

414

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

задржимо на припремном поступку видеће се да не постоји једна проблематика припремног поступка већ две, битно различите: град ска и сеоска. Могло би се рећи без опасности да се много погреши, да се на сеоским подручјима припремни поступак не може да води онако како закон предвиђа. Трећа тешкоћа која потиче из самих законских прописа je у томе што je тешко успоставити склад између разних захтева ко je закон поставља: у Законику се с једне стране тражи свестрано и дубоко познавање личности и живота малолетника, а с друге стране нарочито се инсистира на брзини поступка, тј. на шеговом што краћем трајању, иако неке врете већ постојећих испитивања захтевају дуже време a јављају се и нове врсте испитивања. Разрешење колизије лежи у разумној мери коју мора наћи сам судија. Свакако да брзина поступка не сме ићи на штету утврђивања елемената неопходних за правилну одлуку но у исто време требало би бити начисто да ни спорост поступка сама по себи није никакав квалитет и да ни поступак вођен без журбе не мора бити добар. 111. У погледу сузбијања малолетничког криминалитета постоји извесан број заблуда које сметају формирагьу правилних закључака у овој области. Најкрупнија од свих заблуда у овој области, која je иначе богата њима, јесте у мишљењу да о судбини малолетних учинилаца кривичних дела одлучује кривични суд док je у ствари удео суда у томе потпуно безначајан. У Србији, на пример у 1964, према 29% од укупног броја малолетних учинилаца кривичних дела кривични поступак није могао бити вођен већ je кривична пријава одбачена или je поступак обустављен због тога што су била у питашу деца (2), у 24% поступак није покренут из разлога криминалнополитичког опортунитета, 26°/о отпало je на обуставу поступка из других разлога, за 21% предложен je припремни поступак, само 10% од укупног броја малолетних учинилаца кривичних дела изведено je пред суд, а од тога су васпитне мере изречене тек према 6%. Стање у другим републикама je слично. Чињеница да се према 94% малолетних учинилаца кривичних дела не може по закону водити кривични поступак односно да нема потребе изрицања васпитне мере по Кривичном законику не значи да према њима не треба покренути неки друга поступак или применити друге мере изван васпитних мера Кривичног законика. Без претеривакьа се може рећи да je бар у 80% ових случајева била потребна помоћ, заштита и санираше личне ситуације малолетника. Јасно je да je удео кривичног суда при таквом стану минималан односно у сваком случају мањи но што се обично узима, и да je према томе неоправдано искључиво или првенствено упирање очију у суд, и очекиваше да сам суд својом активношћу одигра одлучујућу улогу у сузбијању криминалитета малотетника. Напротив, служба социјалне заштите мора да прими на себе главки терет старања о малотетницима где je

(2) Треба напоменути да je број деце учинилаца кривичних дела већи но што показуху ови подаци: неки органи сматрају да кривична дела деце не треба пријав.тъивати јавном тужилаштву jep се по закону према ыша не може покренути кривични поступак, те ти учиниоци измичу евиденцији.