Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

415

оно потребно, не само пре извршеног кривичног дела већ и после извршеног кривичног дела. Гледиште да je сузбијање малолетничког криминалитета ствар суда повлачи и даљу штетну последицу да до прёдузимана мера долази онда када je већ касно. Јавна тужилаштва и судови су обо уочили, и приликом одбачаја кривичне пријаве или обуставе кривичног поступка према детету, обавештавају органа старательства да би он предузео потребив мере из свог делокруга. Органи старательства, на жалост, по тим пријавама најчешће не раде ништа јер или немају стварно одговарајуће службе (она само фигурира у организационој схеми)* или служба нема потребив кадрове односно потребна средства, некад због сиромаштва општине, некад због тога што општина не жели да чини издатке на ову службу, сматрајући йздатке учинене на шу некорисним трошењем новца (3). Такав став чини по правилу нлузорни.\г и рад суда у случајевима кад суд изрекне васпитну меру: велики број васпитних мера извршује (или води надзор над извршенем) орган социјалне заштите. Ако такав орган не постоји или само номинално поСтоји, онда пропада и еав уложени напор суда. Друга je заблуда у томе што се на посао сузбијана малолетничког криминалитета гледа као на низ потпуно независних делатности разних органа. Недостаје довољна свест о томе да су старање о угроженим и запуштеним малолетницима и вођење кривичног поступка према малолетним извршиоцима кривичних дела делови јединственог процеса заштите малолетника поверене из техничких разлога разним органина. Због тога не сме да изостане делатност ни једног од ових органа, нити сме да изостане сарадња између них. Мора се разбити и схватанье, не тако ретко, да орган социјалне заштите помажући суду ради туђ посао односно да суд помажући органу социјалне заштите ради посао овога органа. Мора се доћи до свести да je реч о једном јединственом у коме нити орган социјалне заштите ради посао суда нити суд посао органа социјалне заштите већ да обоје сарађују на једном истом заједничком послу. Најзад, изгледа нам да у пракси није довољно схваћено да се функција судије за малолетнике не исцрпљује у извиђану и суђењу. ЕЬегова функција се не исцрпљује у томе, посматрано ни у вези са појединим случајем ког судија расправља, ни са једног ширег гледишта ' (види о томе под IV, 8). У погледу појединог случаја,, доношенем решена или пресуде посао судије не само што није свршен већ управо у том тренутку почине исто онако као што се. посао органа старатељства не свршава већ почине доношењем решена о ставл>ану под старатељство. Кривични предмети малолетника по којима je изречена васпитна мера нису свршени са правоснажношhy одлуке: они су предмет судске активности и после тога. Суђене ту у ствари траје до обуставе мере. Суђене није само у изрицану .васпитне мере већ и у одлучивану о измени, опозивану и обустави. На тај други, битнији део своје функције суди ja обраћа несразмерно ману пажну.

(3) Уношење од стране суда у решења о обустави поступка према детету клаузуле да се дете упућује органу старатељства ради предузимања мера из његове надлежности, у намери да се ово достав.'ьа-ье решења органу старатељства третира као достављање судске одлуке на обавезно извршење (поступак који су судови користили), правно се не може одржати.