Анали Правног факултета у Београду

420

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

замењивању појединих процесних форми, примена чисто процесног опортунитета. Постојање процесног опортунитета не овлашћује на произвољну замену једног процесног инструмента другим (из разлога простог комодитета и сл.). Произвольно замењивање појединих института, поред тога што ]е незаконито, замагљује стварну ситуацију и одузима могућност правилне криминалнополитичке оријентације. Говоримо ово због тога што се поступай некад обуставльа с позивом на опортунитет иако постоји неки друти основни разлог за непокретање односно обуставу поступка: на пример, дело није кривично (у случају незнатне друштвене опасности из чл. 4, ст. 2, КЗ поступай би требало обуставити због непостојања кривичног дела а не због неопортуности гоњења). 8. У погледу функције суда уопште Савезни устав (чл. 135, стр. 2), за њим устави појединих република, и најзад Основни закон о судовима ошите надлежности стављају у делокруг судова, поред расправљања појединих случајева, даљу, битно различиту дужност: да прате и проучавају друштвене односе и појмове које су залазили у своме раду у погледу остваривања права и слобода грађана, као и друге друштвене односе и појаве које су од интереса за остваривање судске функције односно да, како у чл. 4 Основног закона о судовима опште надлежности стоји „прате и проучавају проблеме судске праксе, који су од интереса за правилну примену закона“. У погледу могућности остварења ових одредаба изражена je приликом НэИховог доношења прилична и не неоснована скепса. Судови свакако неће моћи много да се уносе у проучавање запажених друштвених појава али већ само запажање и указивање на н>их je значајно. У погледу појава везаних за процес (друштвених такође, али специфичних) ствар стоји сасвим друкчије: Поред констатовања појаве, суд са великом сигурношћу може да изнађе и праве узроке и да правилно оцени значај појаве, и зато je ньегова дужност да то учини. У поступку према малолетницима таквих појава има много, и могло се очекивати да ће се у тој области најпре и највише остварити ова активност суда али се та очекивања нису остварила. На пример, констатација да je било мало неслагања између јавног тужиоца, суда, органа старатељства и оштећеног у погледу предлога за обуставу поступка, тражила je изналажегье правог узрока томе. Узрок je могао бити, као што се без дубљег проучаваша узело, што je јавни тужилац нашао правилну меру при свом одлучивању али такво стан>е може исто тако значити да органи старател.ства, судија за малолетнике или веће за малолетнике нису вршили своју дужност сматрајући да je гоњење ствар јавног тужиоца и да они не треба да буду у томе ревноснији од њега. У погледу оштећеног то може бити знак резигнације, уверења да се, без обзира на оправданост захтева, под датим законским режимом не да ништэ постићи (ако би разлог заиста био тај, онда je ситуација врло озбиљна, и цела ствар добија сасвим други вид). Можда ова чиньеница значи да се суд слагао са јавним тужиоцем јер није желео себе да оптерети новим пословима. Ни један орган (изузев ако има непосредно користи од тога) не при-