Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

419

ирипремног поступка између судије за малолетнике, органа унутрашњих послова и јавног тужилаштва разбија се јединство поступка. Судија за малолетнике, који никад не зна много о личности малолетника, у таквој ситуацији (где други органи воде припремни поступак или део тога поступка) зна још мање. Његова одлука ко ja треба да буде заснована на најнепосреднијем сазнању претвара се са прикупљањем доказа и обавештења, онаквим како je напред изложено и са оваквом поделом рада, у одлучивање по списима, и стога мање непосредно него суђење пунолетном лицу (9). Mopajy се отклонити сметње правилном утврђивању чињеничног стања које се у овом поступку тражи. Исправан je зато став јавног тужилаштва што мањег поверавања вођења припремног поступка органима унутрашњих послова. Чињенично стање, чије je утврђивање y сваком поступку значајно, има у поступку према малолетницима изузетан значај. Неутврђивање правог чињеничног стања и његових узрока и неправилна оцена тог стања доводе до неадекватно одлуке, са последицама далеко већег знаnaja од онога које има тако пропуштање у поступку према пунолетним лицима. У кривичном поступку према малолетнику санкција се изриче строго према личности („по мери“). Погрешке и пропуштања у припремном поступку доводе до површних и непотпуних оцена личности малолетника, и у крајњој линији до погрешно одабране мере. 5. При одлучивању о избору васпитне мере судија мора да са руководи искључиво разлозима здраве криминалне политике. Руковођење другим разлозима (смањењем трошкова спровођења васпитне мере, пребацивање трошкова спровођења васпитне мере на терет другог обвезника и сл.) доводи до изрицања неодговарајућих васпитних мера које не само да не користе већ наносе штету малолетнику према коме су изречене a ометају организовање процеса преваспитавања у васпитно-поправној установи у коју je малолетник упућен. До таквог изрицања васпитних мера ипак понекад долази, и инспекције у неким васпитно-поправним установама су то показале. 6. У погледу коришћења појединих института током припремног поступка и приликом изрицања васпитних мера, институте и мере треба оцењивати, према томе и примењивати, не према теоретској оцени њихове вредности него према томе како су се показале у пракси. Мера односно институт вреди онолико колико корисно служи. Судија не би смео поступай! супротно свом унутрашњем уверењу, из страха да се не покаже заосталим, конзервативним, иако се такав став може понекад да осети. Потенцијалном могућношћу коју закон оставлю судији да се сваком мером предвиђеном у закону послужи решено je и питање оправданости коришћења том мером кад се испуне услови, и питање слагања такве мере са правним системом. 7. Примена опортунитета која je у стварима малолетника оставлена јавном тужиоцу и суду, уколико je реч о кривичном гоњењу je примена криминалнополитичког опортунитета а уколико je реч о изостављању или

(9) Таква подела (тачније распарчаност) рада захтева и окупљање одговарајућег специјализованог кадра, кога иначе нема довольно, при сваком од ових органа.