Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

423

постати позитивно право САД, било што ће га усвојити највећи број држава САД, било Конгрес САД, било што he се комбиновати ова два начина (4). Законик се састоји од десет делова: опште одредбе, купопродаја, трговачке хартије, банковни депозити и наплате, акредитиви, продаја на ђутуре, складипше признанице, коносмаки и остале стварноправне хартије од вредности инвестиционе хартије с правом учешћа, посебно заштићени послови и на крају прелазне одн. завршне одредбе. Простор нам не дозвољава да се опширније осврнемо на низ веома гштересантних питања из овог обимног законика (који садржи 403 члана). С друге стране, треба нагласити да су извесни делови Законика детаљно регулисали одређена питања ко ja су интересантна искључиво са гледишта америчке теорије и праксе (нарочито Део 9 који се односи на посебно заштићене послове одн. начин обезбеђења потраживања залогом) која може бити сва потрошна роба, опрема и пољопривредни производи за који су заинтересован!! и повериоци и дужници у САД). Стога ћемо се у овом осврту задржати само на неким питањима из општег дела и дела о купопродаји која мислимо да би била интересантна са гледишта југословенске теорије и праксе. 3. У самом почетку, већ у чл. I—lo2/31 —102/3 Законик наводи да се дејство одредби Законика може да измени споразумом странака. Изузетак од овог правила које „представља једно од основних принципа Законика“ (5), н>егову „кључну одредбу“ (6), представљају обавезе поступања у добро) вери, обавезе савесног, разумног и пажљивог поступања које се не могу мењати. Изван ових ограничена одредбе Законика могу да се мењају на начин који утоворним странама највише одговара. Уговорне стране, дакле, могу своја узајамна права и обавезе утврдити уговором, а само уколико тако не поступе, примењују се одредбе Законика које дају широку скалу правила у којима се може наћи одговор на готово сва питања ко ja се у пракси могу појавити. Браухер (7) наводи да у првој верзији Законика принцип аутономије воље није постојао, да су одредбе Законика биле когентне природе, да се нису могле мењати споразумом странака изузев уколико код саме одредбе иије било предвидено „уколико није друкчије уговорено“. Пошто je овакав став Законика у односу на аутономију воље странака био оштро критиковав као став који je директно супротан принципима на којима почива „слободна привреда“, већ у нацрту Законика који je предат јавности 1957 уноси се принцип аутономије вол>е странака, 4. Законик предвиђа (чл. 1 —105) да су уговорне стране слободне да одаберу надлежно право за регулисање својих међусобних односа с тим што се наводи да критеријум треба да буде да између посла у питању и државе чије право странке одређују као надлежно за регулисање њихових

(4) Sola Mentschikoff : Highligts of the Uniform Commercial Code, „The Modern Law Review“, 27/1964; 2, pp. 167 —189.

(5) Robert Brancher: The Legislative History of the Uniform Commercial Code; „Columbia Law Review“, 58/1958; 6, pp. 798 —814.

(6) Valter Malcolm: The Uniform Commercial Code in the United States; „The International and Comparative Law Quarterly“; 12/1963; 1, pp. 226—246.

(7) Brancher: op. cit,, p. 807.