Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

431

решење од надлежног органа није заинтересована који су. разлози услед којих државни орган одбија да поступи по правоснажној пресуди, већ je странка првенствено заинтересована да, дође до свога права. Због тога она и тражи од суда да суд донесе акт који није донео надлежни државни орган. Захтев странке у смислу чл. 65. ЗУ С може бити само упућен на издавање управног акта а не и на тражење обавештења. Међутим, у пракси се могу наћи случајеви у којима суд у својој пресуди наводи „да je тужилац предложив да се на основу чл. 65, ЗУ С затражи обавештење због чега тужени орган није поступио по пресуди [...]“ (1). Странку свакако ништа не спречава да у истом захтеву затражи од суда издавање управног акта и обавештење од надлежног органа, али у оваквим случајевима не наступа дужност суда да тражи обавештење због тога што je у том смислу поднет захтев већ дужност суда да тражи обавештење наступа зато што je странка затражила издаванье управног акта од стране суда. Из наведеног би произашло да би у пракси судова захтев којим странка предлаже суду само тражење обавештења од надлежног органа или организације требало сматрати као захтев за издавање управног акта од стране суда. Према томе, не би требао суд да у својим пресудама наводи, као што je то случај у цитираној, „да je тужилац предложио да се затражи обавештење“ већ да je тужилац затражио издавање управног акта од стране суда. У вези са захтевом странке да суд изда тражени управни акт који није у прописаном року донео надлежни орган, могу се поставити више питања. Једно од гьих je и питање колико пута би странка требала да постави свој захтев суду? Свега једном или више пута? Према чл. 65, ЗУС који се о томе не изјашњава, произишло би да се могу бранити два схватања. Прво да странка може и треба само једном да постави свој захтев. Друто да странка може више пута постављати свој захтев суду за издавање управног акта односно да може постављати све дотле док суд или надлежни орган не донесе тражени управни акт. У прилог првог схватања, које у нашој пракси није прихваћено, могло би се навести да je реч о категоричном пропису којим je предвиђен поступак како за странку тако и за надлежног органа и за суд, те да нема никакве сврхе понављати већ учињене процесне радн>е. Према томе, ако ce je странка користила својим правом на начин наведен у чл. 65 ЗУС, она je у потпуности исцрпла сва своја правка овлашћења у вези са тим. Даљи поступак проводи суд на основу чл. 65, ст. 2, ЗУС и странка нема никаквог утица ja на ток тих радњи. Сама дужност за издавање управног акта (свакако ако су испуњени тражени услови) пралази на суд а странка ce je већ у том смислу и обратила суду, тако да нема никакве потребе за поновним обраћањем суду. Према томе, сваки следећи захтев странке представлю само понављање првобитног, а то није ни потребно ни нужно. Отуда, прво схватање

(1) Види пресуду У бр. 313/62 од 15 јуна 1962 у писарници Врховног суда СР Србије