Анали Правног факултета у Београду

432

АНАЛИ ПРАВНOГ ФАКУЛТЕТА

које ce може бранити јесте да странка треба само једном да поднесе свој захтев јер само он производи прайии ёфект а да сви остали захтеви које би странка поднела касније немају тог правног ефекта па су самим тим и непотребни. По другом схватању које се може бранити и које се усталило у нашој пракси, странка може више пута подносити свој захтев суду. Какав je правый ефект ових поновљених захтева већ смо видели. : При првопримљеном уредном. захтеву странке суд je на основу закона, тј. у конкретном случају на осйову чл. 65 ЗУС дуЖан да дејствује до краја' у отклањању спорне правне ситуације. Међутим, као што ћемо то на одређеном месту видети, он то- увек не чини. С обзиром на то, странка- се поново обраћа суду са сводим захтевом. У већини случајева суд води по тим захтевима само делимичан-поступак којим не постиже циљ, тако да се-странка поново обраћа суду са сводим легитимным захтевом и то може традати у тежим случадевима и по нвколико година (2). У оваквим случадевима тежиште се пребацује на Сасвим други терен. Сваки први и сви остали захтеви странке производе исте правне ефекте. С обзиром на то, теоридски гледано, сем првог захтева ниде потребан више ни дедан дер се све у крајњој линиди своди на исто. Међутим/у пракси суд увек после сваког поновљеног уредног захтева странке покреће поступак и тражи обавештегье од надлежног органа о разлозима због кодих управни акт ниде донет. Веома часто, као што je већ речено, суд зауставља своју активност на извршавању само првог дела обавезе док други део своје обавезе занемаруде. Отуда ce je код нас и уврежила непотребна пракса да странка више пута поставлю потпуно истоветан захтев и да суд више пута тражи обавештегье у нади да ће надлежни орган ипак учинити оно што je дужан на основу закона. Тиме je дужност Суда на издавагье управног акта упућена другим правцем. Правцем тражења обавештења а не правцем коначног поступања по захтеву странке односно издавању управног акта од стране суда. Дужност суда да тражи обавештење. Законодавац je чл. 65, ст. 2, ЗУС предвидео обавезу за суд да тражи обавештење од надлежног органа о разлозима због којих управни акт није донет, и то следећим речима: „по таквом захтеву суд ће затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због, којих [...]“. Према томе, на овај начгш законодавац je употребљавајући израз „суд ће“ предвидео гьегову обавезу на тражење обавештења.. Услов за наступање ове обавезе суда јесте постојање уредног Захтева странке. Иако нија спорна ова обавеза суда на тражење обавештења, може се поставити питагье зашто законодавац употребљава израз „суд ће затражити“ а не израз „суд he захтевати“? Ако се језички анализира прва реченица чл. 65, ст. 2, ЗУС, видеће се да je законодавац оваквом стилизацијом покушао да избегне гомилање истородних речи. Чл. 65, ст. 2, ЗУС гласи: „По таквом захтеву суд ће затражити од надлежног органа обавештење Пошто je већ употребио

(2) Види пресуду II У бр. 11030/од 22 децембра 1961 у писарници Врховног суда СР Србије.