Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЖИ

433

израз „до. таквом захтеву“, законедавац није поново желео да ставља израз „захтевати“ већ je ставио израз „затражити“ jep би иначе прва реченица чл. 65, ст. 2, ЗУС гласила овако; „По таквом захтеву. су ће захтевати Међутим, ЗУС у потпуности изједначује израз „захтевати“ са изразом „затражити“. У чл. 65, ст. 1, ЗУС стоји: „Ако. 'тај орган не донети акт ни за седам дана од овог тражења, странка може тражити доношење таквог акта од врховног суда [...]“. У чл. 65, ст. 2, ЗУС стбји: „По таквом захтеву суд ће [...]“. Из овог јасно произилази истоветност употребљених израза. Према томе, постоји захтев странке управљен на суд за издавање управног акта. С обзиром да je реч о правном захтеву странке постоји дужност суда да поступи по таквом захтеву у складу са одредбама чл. 65, ст. 2, ЗУС. Уколико суд не би поступио по захтеву странке, свакако да би то требало да доведе до примене одређених санкција. Дужност органа да dâ обавештење. Надлежни орган, од кога врховни суд који je донео пресуду у првом степену тражи обавештење, дужан je у смислу чл. 65, ст. 2, ЗУС да д§ ово обавештење. Његова дужност састоји се у томе да обавести надлежни суд о разлозима због којих управни акт није донет. Рок за давање обавештења. Надлежни орган дужан je дати тражено обавештење одмах a најдаље у року од седам дана. После истека рока од седам дана, ако се испуне одређени услови предвиђени у чл. 65, ст. 2, ЗУС суд би био дужан да донесе тражени управни акт којим би у потпуности заменио акт надлежног органа који je одбио да га донесе. Давање обавештења к оје оправдава неизвршење. Чл. 65, ст. 2, ЗУС прецизира овлашћење суда да суд донесе решенье које he у свему заменили акт надлежног органа уз два услова. Ти услови су: (а) да надлежни орган не дй тражено обавештење одмах a најдаље у року од седам дана и (б) да дато обавештење по нахођењу суда не оправдава неизвршење судске пресуде односно недоношење новог управног акта од стране надлежног органа. Уколико по нахођењу суда дато обавештенье оправдава неизвршееье судске пресуде, суд се неће користити овим својим овлашћењем. Законодавац није навео случајеве који би оправдавали неизвршење судске пресуде. У такве случајеве свакако се могу убројити прво они који имају свој основ у самом Закону о управним споровима. Значи: (а) надлежни орган у свом обавештењу истине да пресуда није донета; (б) да му није уручена; (в) да од њеног примања није прошло 30 дана; (г) да странка није тражила од надлежног органа посебним поднеском доношење управног акта, или (д) да га je тражила али да од дана предаје поднеска није још протекао рок од седам дана. Друго, у оправдане случајеве могли би се сврстати и сви они који су по оцени суда такве природе да спречавају надлежни орган да поступи на начин какому то закон налаже. Недавање обавештења. Поводом примене овлашћења из чл. 65, ст. 2, ЗУС у пракси се могу запазити случајеви у којима надлежни органи не дају суду тражено обавештење упркос изричите законске одредбе да