Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

439

вом и законом. И, најзад, стоје и неминовне потребе интеграционих и консолидационих процеса карактеристичних за замље у развоју Азије. На овој основи je и учињен распоред института права на рад у оквиру самог друштвеног и политичког система поједине државе овога дрофила, њене „компромисности “ (која je често објективне а понекад и субјективне природе неразвијеног друштва), несавршености и ограничености, а никако не представлю случајност. Напротив, готово без изузетка то je решење прелазног периода младих држава овог типа на степену данаппьег развитка које одражава сложеност и противречност новооформљеног света названог неангажовани или несврстани свет. Стога није случајност што наилазимо и на очиту извитопереност овога права или његово отворено порицање. У првом случају право на рад се поистоветује с правом на „пристојну егзистенцију“ или „правом на вршенье позива“ (где се, с друге стране, изједначује са слободом рада). Ову слику даје нам Устав Кипра из 1960 чл. 9 и 25. Друга димензија неприхаватања права на рад или боље речено његово отворено одбацивање сусреће се у систему законодавства Јужноафричке Уније где се особито примењује систем дискриминације. 11. У склопу многостраних различности афричког континента (1) (постоје, на пример, следеће разлике: историјске, племенске, економске, степей идејних разлика, језичке и културне ) може се говорити (иако те различности умногоме сметају да се створе јединствене схеме за јединствена решења) о праву на рад у овим земљама а с обзиром на јачање социјалистичких струјања у њима и, следствено томе, социјално-политичких мера ко je су, поред осталог, учиниле да инструменат право на рад иако исюьучиво програмске природе нађе подршку у државама Африке. Наиме, под извесним аспектом право на рад врши овде одређену функцију у оквиру неразвијене привреде и индустрије где се само донекле може говорити о најамном раднику (2), тј. у оквиру незнатное располагања средствима за производњу односно у ситносопственичком смислу некаквог поседа деонице земље. У тим релацијама треба тражити рудиментарне облике развитка производних снага и продукционих односа Африке ко ja je, по речима Маркса, била претворена у „неотуђиво поље лова на црнокоже“ (3), услед чега и долази до појаве класности. Овој арГументацији одговара податак да број радника износи око 6 —7% целокупног становништва Африке (4). Ово свакако још више указује на чињеницу: прво, да радник није увек у стању

(1) У обради овог питања имали смо у виду следеће државе: а) бивше француске колоније: Конго (Бразавил), Обалу Слоноваче, Дахомеј, Габон, Горн>у Болту, Мадагаскар, Мали, Мауританију, Нигер, Гвинеју, Сенегал, Чад, Алжир, Мароко, Тунис, Тоно и Дентралну Афричку Републику; б) бивше енглеске колоније; Гану, Нигерију, Сијера Леоне, УАР, Бурунди, КениЈу, Родезију и НЬасу, Малави, Уганду, Руангу и Танганьику; в) бившу америчку колонију, Либерију; г) бившу белгијску колонију Еелгијски Конго; и, најзад, још увек колоније Шпаније и Португалије; Шпанску Гвинеју, Анголу, Португалску Гвинеју и др (2) о. Манојловић: Утидај структуре радничке класе западне и дентралне Африке на њену друштвено-политичку улогу (Зборник радова: Друштвене снаге и савремена политична кретања у неразвијеним земљама, изд. ИРП, Београд, 1963, с. 177 —191).

(3) К. Маркс: Капитал, т. I, с. 211 и К. Маркс и Ф. Енгелс: Сочиненна, т. 23, изд. 2, с. 760.

(4) Вид. Les problèmes du travail en Afrique, Genève, 1958 pp. 736 —737,