Анали Правног факултета у Београду

ПРИЯОЗИ

441

држину, обавезност интервенције државе и др. већ, напротив, имају ппстрактност или су обично везане за дужност рада. Стога се може рећи, узимајући у обзир тежње ових држава, владе и народа, њихову усмереност социјалистичком развитку, уз посебне напоре подизање економске базе, да ће се право на рад у овим областима развијати од данашњег програмског начела у инструмент слободе од незапослености како се оно (право на рад) обично уоквирује. Формулу о праву на рад, срећемо више као утврђен принцип уставом и у „невееаним“ земљама Азије (8). Састав чинилаца који учествују да ово право буде у правним актима ових земаља које су у економској литератури назване неразвијеним (као и оне у Африци и Латинској Америци) произвол су тежње, напора, идеологије и општих тенденција које чине народи, владе и законодавства тих држава да 6и положај човека ако не потпуно а оно у границама могућности данашњих економских пропорција и устава подигли у оквиру легислативности на ниво неопходних потреба и положаја савременог грађанина. Тако, на пример. Устав Индонезије дредвиђа да „сваки грађанин у складу са својим способностима има право на такав рад какав je достојан људског бића, обухватајући тиме и право на једнаку награду за једнак рад, подједнако повољна услове рада“ и др. Слично предвиђају и устави: Индије, Бурме и Цејлона. Међутим, саме потребе за обезбеђењем ове обично конституционалне нормираности и даље остају на терену полусоцијалистичког компромиса све док, не буду створени повољни економски услови и политичко-идеолошки ставови, први да би реално омогућили уживање права на рад, а други да би ово право подигли са степена принципа на степей права (Устав Индије са изменама до 1955, чл. 41; Бурме из 1947, гл. IV, 33; Индонезије, чл. 28 и чл. 36; Цејлона из 1953, у одељку о фундаменталним правима. У том смислу види Закон о правима и дужностима народних трудбеника, донет маја 1964 у Бурми, гл. 11, чл. 1, који предвиђа право на рад. То je једина држава овога подручја која идеју права на рад диже на степей права, иако доиста то чини законом а не уставом). Дакле, реч je о једном билатерално важном процесу чије усмеравање има тендецију ка једном економско-социјалном поретку који мора бити плански устројен. Иначе, сва широка настојања која се чине у правцу објективизације инструмената права на рад могу бити укочена, ако не и осујећена без преовлађивања односно остварења социјалистичке привреде, тј. социјалистичких друштвених односа. Мора се признати, међутим, да данашњи ниво економског развитка ових земаља има за карактеристику општу заосталост. Поред тога, не мање важан податак представља и пораст становништва ових држава, што без већих нових инзестиција доводи још више до повећања тржишта радне снаге. (9)

(8) У разматрању права на рад овога подручја, земаља у развоју имали смо у виду: Индију, Бурму, Индонезију и Цејлон. (9) Тако на пример, у Индонезией број запослених je у 1958 кретао се око 1,736.000 (вид. Bank Indonesia. Report 1958 —1959, 235) a број регистрованих незапослених у 1954 износио je 112.206 (вид. S. S. Praviravlnata, Indonesia in Briet, с. 55).