Анали Правног факултета у Београду

452

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тивне власти има дејство од дана кад je странна захтев учинила. Исто тако нема места ретроактивном дејству донетог решења, кад административна власт из својих властитих побуда исправља своје раније решење за коде je нашла да je истим неправилно применила закон према странди. Ово решење административно власти има дејство од дана кад га je административна власт донела.“ И друга: „Управној власти Законом о општем управном поступку није забрањено исправљати своје правоснажне одлуке; таквој исправци може ce дати дејство од дана доношења одлуке која ce исправља ако je њоме повређено неко субјективно право појединца.“ Питање правних последица измене правоснажног решења по пристанку или по захтеву странке поставило се као спорно у управно судској пракси и после ступања на снагу ЗОУП (20 април 1957),; По том питању донето je и Правно схватање Одељења за управне спорове Савезыог врховног суда бр. 17/57 од 27 маја 1957 у коме je било речено; „За решекье овог питања одлучна je чшьеница, да ли je ново решење донето по службеној дужности или по захтеву странке. Уколико je ново решење донето по службеној дужности, онда управни орган, уколико сам не одреди друкчије, није по правилу дужан одређивати да ново решекье има деловати унатраг, у том случају правно дејство новог решења имало би да настане од момента када je ново решење донето. Али, ако je ново решење о измени ранијег правоснажног решења донето по захтеву странке, у коме je она истакла да je раније решење незаконито, онда je управни орган дужан да почетак правног дејства новог решења веже за онај моменат када je странка свод захтев за измену ранијег решења поднела. Самим тим што je уважен захтев странке да je раније правоснажно решење било незаконито, као и гьен захтев да се то решење измени, управни орган био би по закону дужан да у решењу, којим мења раније правоснажно решење, одреди да оно има дејствовати најраније бар од дана када je странка поднела свој захтев за измену ранијег решења, разуме се, уколико се томе не противи закон или на закону ,друга одредба и уколико се тиме не вређају права трећих лица“. У истом смислу као и ово Правно схватање било je издато и Службено објаппвење ранијег Секретариата Савезног извршног већа за ошпту управу бр. 08-13348/1 од 3 јула 1961 који je, према ранијој одредби чл. 300 ЗОУП био дужан да се стара о спровођешу овог закона. Наведено Правно схватање Савезног врховног суда о правном дејству измене правоснажног решења нашло je донекле израза у одредбама посебног поступка Закона о пензијском осигурању из 1957 који се примењивао од 1 јануара 1958. Наиме у чл. 147 овог закона било je предвиђено „Кад je решење постало правоснажно, може се у истој ствари покренути нов поступал ако je решењем повређен закон на штету странке, или ако je по некой правном питању доцније заузето друкчије становиште повољније по страйку.“ А према чл. 187 истог закона: „Решењем донетим у новом поступку може се раније решење оставити на снази или заменити новим.“ И даље: „Ако je нов поступак био покренут на захтев странке, права одређена новим решеньем припадају од првог дана наредног месеца по подношењу захтева. Ако je нов поступак био покренут по службеној дужности, па се раније решекье замењује новим, правые последицё новог решења наступају од првог дана наредног месеца по доношењу новог решења“. Исте овакве одредбе садржавао je и ранији Закон о инвалидском осигуракьу. На исти начин решена су ова питања и Основним законом о пензијском осигурагьу (Сл. лист СФРЈ бр. 51 од 30. XII, 1964) и Основним законом о инвалидском закону (Сл. лист СФРЈ, бр. 5 од 5. 11. 1965) који су донети ради усклађивања са Уставом a примењују се од 1 јануара 1965. Тако према чл. 206, ст. 1, Основног закона о пензијском осигурању (чл. 209, ст. 1 Основног закона о инвалидском осигурању) „правноснажно решења може се изменити новим решеньем ако je првим решењем повређен закон на штету странке или ако je по неком правном питаньу доцније заузето становиште повољније за странку“.