Анали Правног факултета у Београду

256

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

стално цене својих услуга, a заборавља се да те радне организацийе нису приватна предузећа, него да радни л>уди у њима раде на друштвеној својини, да цшь предузећа није да постижу што већу зараду, a још мање да сама одређују своју сопствену зараду, него да задавољавају одговарајуће друштвене потребе на најрационалнији начин. Разуме се да наша пракса показује да je друштвено најрационалнији начин задовољавање тих потреба ако постоји широко право самоуправљања тих организација, али се ово прво не сма схватити сувише шематски нити апсолутизирати, јер нема ничег апсолутног, па се у друштвеном интересу може и мора ограничавати. Једном речи, самоуправљање je једна друштвена појава, условљена друштвено, и коју треба подешавати према конкретним друштвеним условима то je оно чему нас учи социологија. A социологија нам може најбоље и помоћи да одредимо праве границе самоуправљаша изучавајући одыосне друштвене процесе који и представљају предмет самоуправљања, као и скупине ко je су субјекти самоуправљања. Нема сумгье да нема социјализма без демократије, jep je демократија управо неизбежан саставни део социјализма кад ce овај схвати a ј едино га je тако могуће схватити као друштвени систем у коме je човек ослобођен свих отуђења (да употребимо овај познати израз). Политичко отуђење у облику принудне организације каква je држава једно je од најочитијих отуђења, па je самоуправљање без државе или с државом демократизованом у највећој мери дотле док она мора постојати conditio sine qna non социјализма и људске слободе. Самоуправљање узето у смислу демократије мора бити што шире. Али ако ce самоуправл>ање узме y смислу демократског децентрализма, онда решење није тако јасно, jep поред низа позитивних страна, које смо већ поменули, оно, наравно, има и негативних страна. Оно несумњиво даје маха сувише великом истицању посебних интереса насупрот општим, отежава јединствен ток одговарајућих друштвених процеса, изазива трошење већих средстава за ово усклађивање, представља опасност да се нерационално управља, слаби радну дисциплину, развија неку врсту приватносопственичког менталитета, претеране трке за зарадом, претеране комерцијапизације и томе слично. Социологија треба да дискутује како позитивне тако и негативне стране самоуправљања у овом смислу па да предлаже и његгова ограничења кад су она у конкретним условима нужна. У ствари, ограничена оне стране самоуправљања која се изучава у децентрализму и нису права ограничења. Рекли смо да сваки процес који чини једну друпггвениу скупину тангира и друге скупине, па и цело друштво. Утопико ове две друге скупине, по истом начелу самоуправљања, треба да учествују у управљању тим процесом кадгод je он за њих од значаја. У нас се толико подвлачи потреба проширења самоуправљања ј единица ужих од друштва зато што још схватамо сомоуправдватье као средство ослобођења од етатизма. Али се заборавља да и друштво као целина има право самоуправљан>а и да се може организовати самоуправл,ачки, као и да je наша држава такође у знатној мери тако организована. Ако се о томе води рачуна, моћи ће се наћи и прави обим самоуправљања, како друштва као целине тако и гьегових дедова.

Др-

Радомир Д. Лукић