Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

455

затим о функционалним начелима — диспозицији, расправној максими, равноправности странака, обостраном саслушању, итд. Доследно таквој систематици, писац je једну главу у истом одсеку посветио развоју поступка у времену. Ова глава садржи и детаљно излагање о роковима (док се о рочиштима ближе говори тек у четвртом одсеку). Међутим, пропуштање парничних радњи, заједно са повраћајем у пређашње сташе, изложено je одмах после рокова. Али оно што je занимљиво то je што следећу и завршну главу у истом одсеку чини материја парничних радњи. (Страначке су изложене исцрпно). Други одсек je посвећен тужби. Трећи носи поднаслов ..Првостепени поступак до пресуде“. Међутим не треба мислити да je писац дао овде једну динамичну слику парнице. И овај одсек се састоји од објашнавања појмова. Тако, на пример, прва глава „Расправљање спора“ почине параграфима о одвајању и спајању парница, о припремним пбднесцима и мерама суда за припремање расправе, о рочиштима и роковима, о пресуди због изостанка, о одлучивању према стању списа. Следећа глава истог одсека „Држане странака“ садржи излагање о пребијању у парници, о противтужби, као и о мирним начинима окончања парнице. У истом одсеку писац je обрадио и материју доказа. Пети одсек посвећен je пресуди, а шести правним лековима. У седмом je реч о супарничарима, умешачима и о промени странке, a материју осмог сачињавају посебни поступци. Нзбрани суд je ипак издвојен у посебан, девети. Предмет последнее одсека су парнични трошкови. Кад je реч о расподели градива, треба указати на једно својство овог дела које у многоме доприноси неговој педагошкој вредности. То je изванредно рашчлањавање изложене грађе. Није ствар само у томе што се сваки одсек дели на релативно већи број параграфа, а ови на још мање одељке. Вештина писца да материју учини приступачном огледа се у томе што je спретно и са мало речи одвојио свако питање са којим се студент треба да сретне, што je концизно изложио елементе за решење сваког значајнијег проблема (којих у немачкој правној догматици нема мало!) и што je, опет укратко али разумљиво, изнео сопствени став. При томе je одржана једна сразмера између простора који je једном питању посвећен и значаја који оно има у науци. (Са становишта праксе, на пример, проблем истоветности предмета спора не заслужује бар по схватању једног страног читаоца онолико пажње колико му писац поклања. Али интерес који Б. ту показује разумљив je за оыога ко je упућен у напоре и достигнућа немачке процесне теорије по том питању, нарочито после рата). Уз предње својство дела, треба истаћи и стил: Б. je своју књигу написао дивном, кратком фразом. Каква разлика између таквог начина изражавана и дугачких, сложених реченица у радовима старих писаца, ауторових сународника! (Ни савремени немачки писци нису сви ослобођени од навике да „у једном даху“ изнесу читав низ мисли!) Уоггште, у погледу способности за прегледно, сажето и јасно излагане, Б, je показао мајсторство какво срећемо само код француских аутора уцбеника. У оквиру једног оваквог приказа није могућно пружити исцрпно обавештене о ставовима писца по свима' питанима која су у књизи додирнута. Зато ћемо забележити само оно што нам се чини значајним. Пре свега треба истаћи да je међу истакнутим немачким пицима Б. данас једини који прихвата учење о правозаштитном захтеву (конкретном праву на тужбу). Поводом Розенбергове критике овог појма, Б. истине прво да се провозаштитни захтев не сме мешати са обичном могућношћу подношена тужбе. Друго, овај захтев олашћује на правку заштиту не само по основу материјалног него и по основу процесног права. Да би имао право на повољну пресуду, тужиоцу није довољно да буду испуньене само материјалноправне претпоставке. (Поводом тога, питамо се да ли то право онда може бити предпроцесно?) Најзад, постоји службена дужност судије да ■одлучи у корист или на штету тужиоца. Том његовом задатку одговара