Анали Правног факултета у Београду

456

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

субъективно јавно право према држави на правку заштиту коју пружају судови. За Б. je постојање правозаштитног захтева пре снега ствар уставног права (с. 4 —7). Једну потврду за свој став аутор налази и у постојању оних преображајних права која се остварују кроз парницу. Док старије учење види у таквом праву једно овлашћење према туженом, Б. истине да се правка промена може „тражити“, али не од противника, који том тражењу не може да удовољи. Ако je уопште могућно говорити о једном преображајном праву овакве врсте, онда оно може бити схваћено само као право према држави на промену путем пресуде. Али онда оно у ствари није ништа друго него правозаштитни захтев (с. 190). Б. схвата процесни однос као „свеукупност правних последица које процесни закон везу je за чињеницу отпочете и (пастављене) парнице“ (с. 61), Иако показује пуно поштовање за Голдшмитов динамични начин посматрања поступка, он није спреман да прихвати критику коју овај писац упућује појму парнице као односа. Б. сасвим убедљиво, насупрот Голдшмиту, указује да, поред терета, у процесу постоје и дужности. (Ове друге закон налаже, њихова повреда повлачи санкције. Пасиван став странке према процесном терету повлачи за њу штету, као на пример у случају пресуде због изостанка.) Схватање парнице као односа има, дакле, своје пуно оправдање. То, међутим, не значи да je појам правног положаја који у Голдшмитовом систему заузима централно место неумесан. Оба појма, дакле, нису противречна и сваки од њих има значаја за расправљање процесних проблема. „Правки положај“ треба само исправно схватити. То je ситуација у коју странка долази у погледу свог материјалног права тиме што га je истакла у парници (с. 60, 61 и 145). Учење које се данас у СР Немачкој може сматрати као владајуће види у тужлшвости једну процесну категорију. За већину писаца подобност субјективног права да буде предмет судске заштите представља једну процесну претпоставку чији недостатак повлачи одбацивање тужбе. Б., као и Хелвиг и Лент, заузима по овом питать у супротан став. По ньему, недостатак тужљивости налази свој разлог већином у материјалном праву, те доследно томе тужбу, којом се на пример истине природна обавеза, треба мериторно одбити (с. 170). (За исто становиште смо се определили и ми у другом издању нашег уцбеника, с. 4.) Особиту пажњу заслужу) е ауторово излагатье о предмету спора. То питање представља већ деценијама омиљени предмет дискусије у немачкој процесној теорији. О њему су, само после Другог светског рата, објављене три монографије (Шваб, Хабшајд, Хенкел (Schvab, Habscheid, Henckel) и неколико чланака чији знача) није ништа мањи. Проблем je у одређивању појма. Ради се, дакле, о једном начину посматрања за који су Немци увек показивали особиту наклоност. (Недавно ми je један утледни колега из суседне земље рекао у разговору да поменуто питатье сматра за типични Professorenstreit. Та оцена чини ми се неоправданом. Одређивање предмета спора има своје несумњиве правнодогматске последице.) У овој материји je Б. дао своје оригиналне доприносе. Пре свега, треба истаћи да je доскора владало схватање по кбмејепојам предмета спора јединствен: Једном прихваћен, он треба да буде примењен на питања множине тужбених захтева, литиспеденције, преиначења тужбе и правоснажности. У тежњи да утврди само једну, релативно просту формулу, подједнако употребљиву на све те установе, немачка процесна мисао уложила je огроман напор који je, најблаже речено, достојан признана. Б. сматра да таква настојања треба налустити jep je појам предмета спора сувише сложен да би могао бити заједнички. Зато овај писац уместо једгшства уводи у свој систем двојство: Треба разликовати процесни и материјални (sachlicher) предмет спора. Први je дефинисан као тужбено тражегье, посматрано са становишта своје подобности да доведе до мериторне одлуке. Материјални предмет спора je увек једна хипотетична последица материјалног права. Мерила