Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

457

за индивидуализирање ова два захтева различита су. Суд ће процесном пресудом одбити тужбу ако je још једном изнесено пред суд исто тужбено тражење, дакле између истих странака, пред истим судом и са истом садржином. Што се тиче материјалног предмета спора, он се индивидуализира тужбеним предлогом и тужбеним основом. Овај други образују чиньенице из којих, по тужиочевом схватању, проистиче правка последица (с. 199 —203). У погледу конкуренције материјалноправних захтева на чинидбу, Б. полази од крајњег процесноправног становишта (Шваб, Розенберг): у таквом случају реч je само о једном тужбеном (процесном) захтеву, који je вишеструко заснован. (Основи су спојени алтернативно а не кумулативно.,' Али, Б се овде одваја: поменутој, чисто процесној теорији он даје нову варијанту. Наиме, он допушта да конкретни захтеви могу бити самостално истакнути, другим речима, тужилац може да предметом спора учини само један! од њих (с. 202, 203, 217 —219). По питању истоветности у случају приговора литиспенденције, Б. с правом критикује старо схватање по коме je овај приговор основан ако би пресуда у првој парници испољила своју правку снагу у погледу предмета спора у другој. По аутору, овом приговору има места само ако je предмет спора у обе парнице исти. За Б. правнополитичко оправдагье, устан'ове литиспенденције не лежи само у тежњи да се избегну противречне пресуде. Другу тужбу треба одбацити и зато што то налаже принцип процесне економије. Доследно томе, допуштеност друге парнице треба оценити и са становишта могућности да њен' цшь буде постигнут у првој. Ако одговор буде потврдан као у случају кад тужилац у посебном спору тражи осуду за остатак износа истог дуга тужбу треба одбацити. За наша традиционална схватања ово je једно сасвим ново али здраво и прихватљиво становиште. Развијајући непрестано исту мисао, Б. излаже и свој став о односу лретходне тужбе за утврђивање према потоњој ко ja je управљена на чинидбу (с. 244 —246). Ова друга има по правилу првенство. Процесна економија добила je временом значај одлучујућег правнополитичког момента у питању допуштености преиначења тужбе. По немачком Закону о поступку (новела од 1924), од целисходности зависи да ли ће суд преиначење дозволити. Он то мора учинити ако сматра да дата промена служи рашчишћавању мериторне спорне грађе у текућој парници и отклан>ан>у другог спора. Појам мериторне процесне грађе je шири од појма предмета спора. Б. из тога изводи закључак да суд може, тиме што потврîyyje поменуту целисходност, оставити питање да ли постоји преиначење коме се тужени противи. Ако, напротив, целисходност буде одбијена, онда je несумаиво да постоји преиначење јер тада je првобитна спорна грађа далеко прекорачена (с. 242 и 243). Б. ce придружује мањини писаца која се, по његовим речима, осло•бодила „догме“ да су предмет спора и предмет пресуђења истоветни појмови. За овај други није битно оно о чему je расправљано него оно о чему je одлучено. Индивидуалност конкретне правне последице, која je пресудом потврђена или негирана, изводи се на првом месту из садржине захтева. Ако то није довољно, онда се мора узети у обзир чињенично станье из кога je захтев изведен. (Видимо, дакле, да се њихова индивидуалност одређује начелно на исти начин, упркос разликовању наведених појмова). Б. се овде зраћа на конкретне материјалноправне захтеве у случају одбијајуће пресуде. Као што je напред речено, по екстремном процесноправном схваташу, у случају такве конкуренције постоји само један предлог који je заснован на једном чињеничном комплексу. (Различит материјалноправни захтеви имају по том схватању само значај различитих материјалноправних становишта са којих суд оцењује основаност тужбеног захтева.) Према томе, правоснажношћу поменуте пресуде захваћен je и онај од тих захтева о коме je суд пропустио да изведе силогизам. Полазећи од могућности да поједини захтеви буду самосталан предмет спора, Б. устаје против предњег