Анали Правног факултета у Београду

458

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

схватања. Он сматра да као правоснажно одбијен треба у таквом случају узети онај од захтева за који je суд то нашао према његовим законским обележјима. Другим речима, правном снагом није захваћен онај од њих који je суд превидео па га у пресуди не помиње. Ауторов основни аргумент je тај да се самосталност конкретних захтева намеће управо из процесних разлога. Као пример, наведени су уговори и деликтни захтев из истог догађаја. Сваки од њих заснива другу месну надлежност; осим тога, кад je реч о деликтном, тужилац сноси терет доказиваньа кривице туженог; супротно томе, у спору по тужби због повреде уговора тужени je тај који треба да поднесе доказе о томе да одговорност за неиспуњење обавезе не пада на њега, итд. Из оваквог начина посматрања Б. изводи закључак чију je убедљивост тешко порећи да je y случају конкуренције правка квалификација неопходна за индивидуализирање једног од захтева који тужилац посебно истиче. Кад je реч о правоснажности, треба приметити да je Б. овој установи поклонио много простора, нарочито у погледу гштања у коликој мери je једа.Н правки однос захваћен дејством пресуде (с. 452 и сл.) Врло спорно питање о правној природи поравнања Б. своди на еледеће; да. ли материјалноправни недостаци поравнања отклањају љегова процесна дејства? Аутор даје потврдан одговор. Мане у споразуму странака не могу довести до окончања парнице. Она се наставља са тачке на којој je _била кад je изјава о њеном окончању дата пред судом. Б. оцењује овде праксу Немачког врховног суда као правилну (с. 323. и сл.). (Предње питање нема за наше право значаја јер по чл. 312 31Ш судско поравнање има дејство правоснажне пресуде.) Пошто je оповргао све аргументе процесноправне теорије о пребијању у парници (Nikisch), Б. се прикључује владајућем учењу тзв. цивилистичкој теорији (Rosenberg, Baumgärtel), по којој ова установа спаја у себи изјаву материјалноправног пребијања са приговором пребијања (с. 286—290). На крају, да поменемо још једну установу која je нашла своје место у нашем Зак. о парн. поступку (чл. 185) евентуално субјективно спајање тужбених захтева. Б. сумња у практичну вредност ове установе (коју немачки судовц не допуштају). Он сматра за довољно то што тужилац, који je у недоумици у погледу стварне легитимације, може да обухвати тужбом једног туженика а другога да обавести о парници (с. 612 и 613.) За Бломајеров метод характеристична je уравнотеженост између два научна става. Слично другим теоретичарима (нарочито процесуалистима), он полази од категорија као основе сваког правничког мишљења. Но,, за овог аутора решавање проблема кроз појмове има своје границе. Тамо где категорије доводе до апсурдних резултата, Б. прелази на један начин мишљења који правку норму посматра у њеној друштвеној функцији. (Треба само прочитати гьегов став према мшпљењу процесноправне теорије да у случају машьивог судског поравњања поступак треба да почне изнова с. 325!) Овакав научни метод, уз остале квалитете, чини од ове књиге једно од најзначајнијих савремених дела ове врсте.

Б. Познић