Анали Правног факултета у Београду

БЕЛЕШКЕ

473

зршена како стешњавањем круга носилаца приватне својине тако и у погледу објекта који се може налазити у приватној својини. Испитујући карактер приватне својине у нашем праву проф. К. 'Ђетваи и Н. Воргић дошли су до закључка да приватна својина има радни карактер и да je подређена друштвеној својини. Друштвена својина ce разликује како од приватне својине тако и од својине на јавним добрима која представљају посебну категорију добара како у нашем тако и у страной праву, што je разматрано у рефератима проф. И. Крбека и проф. С. Поповића. Различит својински облици у совјетском праву и развој државне својине у СССР расправљани су у неколико реферата. Посебно се питањем права која предузећа имају на имовини, тзв. права оперативное управљања бавио у свом реферату проф. Братус дајући при том и основну поделу друштвене социјалистичке својине на: државну својину, колхозну односно кооперативно-колхозну и својину друштвених организација. Посматрајући друштвену својину проф, A. Бајт полази од значења појма присвајања у економском смислу и закључује да je једино расподела која омогућује присвајање производа туђег рада одлучна за карактер својине у одређеном друштву. До могућности присвајања производа туђег рада долази услед монополизапије фактора производње и својина je онога ко држи тај монопол. Својина се према томе може дефинисати као друштвена кад у датой друштву не постоји монополизација фактора производње. Тражећи какви ce друштвени односи развијају на основу друштвене својине, проф. В. Рашковић je пошао од проучаваша расподеле јер расподела одражава битной продукционих односа. Својина се опредмећује кроз расподелу као своју финалност а нарочито je характеристична расподела која се у нашим условима изражава у личним дохоцима који зависе од рада. Излагања проф. Бајта и проф. Рашковића указују на могућност тражења нових путева у објашњењу појма друштвене својине у нас. Друштвена својина je у нас објашњавана нормативистичким и дедуктивним методама што je критиковао и академик проф. J. Ђорђевић у свом реферату истичући да je друштвена својина процес који представља основ за остварење индивидуалне својине у циљу потребног присвајања. Посматрајући друштвену својину као процес у светлу уставних одредаба он je истакао правно „десвојинизирање“ друштвене својине што изискује нова тражења у њеном објашњавању везујући појам друштвене својине ca појмом самоуправљања и друштвене одговорности. Разматрајући друштвену својину у светлу начела Уставта СФРЈ др М. Тороман je у свом реферату говорила о облицима друштвене својине у нас. Претходно je расправљала питање мерила за разликовање појединих облика друштвене својине као и различита мишљења која о овоме постоје у нашој теорији. У оквиру четврте теме расправљана je друштвена својина као правка категорија нашег позитивное права. Изнете су постојеће концепције о друштвеној својини а нарочито je покренуто питање да ли je она правна категорија. Развијајући ову тему проф. Р. Лукић je своје излагање посветио утицају права на друштвену својину, иако je негирао да je друштвена својина правна категорија, наглашавајући да je главки чинилац у друштвено] својини економски а да на њу утичу и политички фактори. Перед политичких и моралних чинилаца који делују у смислу овог усклађивања, потребно je постојање правног средства за одбрану друштвеног интереса и друштвене својине на тржишту, и он наглашава потребу за увођењем тзв. actio popularis у том циљу. Насупрот овом мишљењу проф. А. Финжгар сматра да je друштвена својина правна категорија супротна праву својине појединца. Разматрајући