Анали Правног факултета у Београду

264

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

наилазило на осуду правника и политичара који су имали одлучан утица} на законодавство jep се то узима као негирање јединства државне социјалистичке својине. Међутим нравна логика je нужно захтевала да се то „оперативно управљање“ или „право управљања“ сматра субјективним, и то имовинским и апсолутним, стварним правом уз примесу да je привредно предузеће правно лице које има самосталну имовину. Jep иначе уговори ко je она међусобно склапају не 6и имали стварног значаја, били би само фикција или пука формалност. Из чега би се у том случају састојала њихова имовина? Само из облигационих права. То je, међутим, немогуће. Облигациона права су само један део имовине, само су инструмент правног промета. Али предмет и циљ правног промета су стварна права. Без њих имовина као скуп права и обавеза не може постојати. У класичном грађанском праву овај основни елемент имовине који се правним пословима а нарочито уговором о куповини и продаји преноси јесте право приватне својине. Но овде својина припада држави или друштву. Шта се онда преноси? Једно друго имовинско и стварно право које у имовини социјалистичког предузећа као правног лица заузима место приватне својине. А то право je право управљања схваћено као грађанско право. У нас je 1953 био донет пропис - Уредба о средствима државних привредних предузећа која je најзад и у позитивном праву изрекла да je то право предузећа да користе и располажу предметима којима послују њихово субјективно имовинско право. Место „право управљања“ то право je било названо „право коришћења“. Израз додуше није адекватан појму (jep право поред овлашћења коришћења садржи и овлашћење располагања) али je свакако бољи од израза „право управљања“ jep тај израз има више значења (његово основно значење повезано je са привредном администрацијом у правом смислу речи), те већ и по томе изазива неспоразуме. Да je то право коришћења постало заиста субјективно право предузећа најбоље се видело по томе што je Уредба изричито нагласила да се оно не може одузети актом органа привредне или друге администрације и пренети на друго предузеће, што je раније било правило. А да je то право имовинско и стварно право, било je наглашено у Уредби тиме што су предузећу била дата слободна овлашћења коришћења и располагања у оквиру права коришћења. Додуше, та слобода није тако широка као у приватној својини, она je у начелу ограничена осталим елементима друштвене својине али ипак постоји. Та Уредба je- била израз и саставни део политичког и привредног процеса који се код нас тада одигравао; децентрализацијешолитичке власти и привредне делатности и увођења самоуправљања а нарочито радничког самоуправљања у предузећима. Том Уредбом je имовина предузећа добила реалну, нарочито реалну економску садржину и више се није могао_ истицати приговор да je то само фикција или пука формалност. Касније je та Уредба више пута била мењана и допутьавана; 1957 претворена je у Закон, а 1961 и 1965 такође je тај Закон претрпео знатне измене. Но основна концепција права коришћења и имовине предузећа из наведене Уредбе и данас важи. 2. Несумњиво je, дакле, да данас друштвена привредна предузећа као и нека друга друштвена правка лица у нас имају своју имовину као само-