Анали Правног факултета у Београду

ПРЕОБРАЖАЈ ИМОВИНЕ У САВРЕМЕНОМ ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

265

стална правка лица. Основни елемент те њихове имовиые чини гьихово право коришћења. Но, да би се схватила та имовина морамо објаснити однос права коришћења према друштвеној својини уопште. Како je могуће да предузећа буду самостална правка лица са основним субјективним правом а да предмета на које се то право односи и којима та предузећа послују буду у друштвеној својини? CâM Закон о средствима привредних организација у свим својим редакцијама наглашавао je а и данас истине (у чл. 4) да су средства на којима предузећа имају право управљања у друштвеној својини. У нашој теорији има више покушаја да ce ова појава објасни (6). У нас je раширено схватање (које провејава и кроз наш Устав из 1963) да je наведено право предузећа обухваћено не државном него друштвеном својином која, међутим, није правка категорија и нема титулара. То схваганье има једну основну слабост: својина на коју се односи ипак се регулише правним прописима, и то бројним. Правки прописи пак, као сплет овлашћења и обавеза, нужно морају имати свога титулара кој a овлашћења врши и адресата кога обухвата обавеза и кога погађа правна санкција. А ако je друштвена својина и правна категорија, изнад предузећа морају постојати више друштвене организације у виду општине, републике, федерације или евентуално других организација који су такође носиоци дрзчптвене својине. А ако су и они носиоци својине на предметима на којима предузеће има право коришћења, знаки да и они присвајају те предмете (7). И заиста, наши позитивен прописи дају јасне аргументе за овакву конструкцију. Предузећа су обавезна да воде књиге. То je јавноправна обавеза јер на основу књига се утврђује приход предузећа и врши се контрола пословатьа. Основна средства предузећа се процењују и на њих предузеће плаћа вишим јавноправним друштвеним организацијама одређени допринос. Вредност основних средстава предузећа не -сме да се смањи. И што je најбитније за нашу поставку, предузеће из тога прихода плаћа наведеним друштвеним организацијама разне доприносе: и општини и срезу и федерацији. На тај начин се врши наведено присвајање од стране тих организација. Те доприносе могли бисмо сматрати јавноправним дажбинама, врстама порезе у класичном смислу там пре што je стопа доприноса унапред одређена, и тада би проблем био поједноставл,ен. Основно право предузећа, право коришћења би се тада сматрало ограничении јавноправним прописима или, могло би се рећи, јавноправном својином, као што je и државнокапиталистичка приватна својина предузећа ограничена порезима као и равноправном својином државе, општина или сличних организација. Но оваква конструкција која би правые била могућа, била би у супротности са

(6) Схватања која се код нас појављују и која овде износимо cpehy се, у разним варијантама и у другим земљама, 'и источним и западним. То није само последица међусобног научног утицаја (често и несвесног и незабележеног) него и околности да логика ствари намеће одређена слична решења. (7) Оно што je заједничко у свим разним и разноврсним, историјским и савременим облицима својине не налази се у некем нравном елементу него у економском: то je присвајање. Према томе да ли je нека правна конструкција својина или није можемо одредити по томе да ли изражава непосредно присвајање економских вредности, пре свега ствари (економских вредности у натуралном облику).