Анали Правног факултета у Београду

266

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

политичко-економском суштином нашег друштвеног уређења. Наш Устав и наша теорија (нарочито због система самоуправљања у нашем друштву у шта у оквирима овога рада не можемо улазити) сматра да je право коришћења предузећа право које извире из друштвене својине, обухваћено њоме. Дакле, не преостаје нам ништа друго него да нашу друштвену својину сматрамо сложении правом које je подељено у том смислу што на предметима на које се односи постоји више титулара који имају разпоерсна овлашћења (8). Друштвено предузеће je само један од титулара друштвене својине, и то права коришћења као грађанскоправне компоненте друштвене својине, док остали носиоци - разне друштвене организације ко je присвајање врше помоћу јавноправних инструмената (на пример, обавезне доприносе наметнуте јавноправним прописима) имају јавноправну компоненту друштвене својине. 3. Класично приватно предузеће je само грађанскоправна имовинскоправна појава. Наше друштвено предузеће (као и друштвена или државна предузећа у другим земљама) јесте само делимично и у једном свои виду грађанскоправна појава, док je у другом виду другачија правка организатора. У оквирима овога рада не можемо улазити у тај други вид предузећа (који je у нашем праву прилично компликован због система самоуправљања) (9). Као грађанскоправна организатора, тј. као правно лице, оно има и своју имовину. Али због свог наведеног другог вида та имовина више шре истоветна са класичним обликом имовине. Уколико се грађанскоправни израз предузећа више сужава, утолико je и имовина суженија, али се сужава у истој мери и грађанскоправни субјктивитет предузећа уопште. Ово сужавање правног субјективитета се изражава кроз тзв. специјалну правну способност предузећа и других правних лица која су код нас носиоци грађанскоправног израза друштвене својине. A специјална правна способност значи да, насупрот општој правној способности физичких лица па чак и правних лица у класичном грађанском праву, правна способност ограничена само на одређени круг делатности путем којих правно лице може да постигне циљ назначен у статуту. То истовремено значи да je слобода привредне делатности (или евентуалне друге делатности) усмерена, ограничена и контролисана јавноправним прописима. Ову нашу тврдњу можемо проверити и помоћу појма имовинске ыасе. Класичан субјект класичног права има у својој имовинској маси новчану зредност свих предмета на која се односе шегова имовинска права. То није случај са нашим предузећем (или другим друштвеним правним лицем). Имовинску масу чини само тзв. чист приход предузећа, а то je новчани израз дела укупног прихода који остаје по одбитку свих доприноса који

(8) У појму подељене својине нарочито je битно да разни субјекти имају разноврсна овлашћења. Јер ако више лица има истоврсна овлашћења на једној ствари, онда je то обична сусвојина коју je признавало и римско право. У сусвојини сви титулари имају истоврсна овлашћења коришћења и располагаема али они деле вршење тих овлашћења у сразмери са аликвотниы деловима у својини. (9) Додуше, људски супстрат наших друштвених предузећа као правних лица управо чини самоуправна организација радника предузећа. Међутим, ипак je та самоуправна организацнја нетто више и сложениее него само правно лице грађанскон права.