Анали Правног факултета у Београду

302

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пак, како вама воља тако с њим чините, јер овамо нема никоји за њих да плати или „[...] нема никог рођеног који би за њега платио (11) (и на слуге)“ [...] ако бисте хотели милост учинити да га отпустимо нека иде куд зна, већ од њега се ништа узети не има, тек да га мучимо [...]“ (12). Међутим, још увек je спорно и тешко утврдити ко накнађује штету док се лопов не ухвати или ако се он уопште не пронађе. Досада наведени примери јасно показују да штету плаћа село у коме се крађа догодила „док не истури кривца“, па онда регресира од ньега. Колективна одговорност je такође непобитна појава у друштвеној и судској пракси пре и за време кнеза Милоша, само je питање до ког момента je она преовлађајућа и стална пракса а откада нестаје и потпуно уступа дотле подеяьену улогу и место личној одговорности учиниоца кривичног дела. О томе А. С. Јовановић каже: „Око 1830 г. губи се сваки траг колективној одговорности села у расправљеним питањима“ (13). Није нам познато на основу чега А. Јовановић овако категорично утврђује тако оштру границу потпуног ишчезавања колективне одговорности иако, истина, постоји документ који делимично може да поткрепи овако мишљење A. Јовановића. Због интересантности овога документа доносимо га у целини. На тражење јагодинског суда од 19 марта 1831 (14) Народни суд шал>е му следеће упутство од 21 марта 1832: „Писмом вашим од 19 марта о.г. № 168 јављате нама, да се у Н. [нахији В. П.] вашој многе крађе догађају, и будући да у многима злочинца пронаћи не можемо, иштете од нас наставленија, како ћете у таковима догађајима поступати; а при том не имајући нити очекујући желаеыог наставленија сами сте у смотренију поаре у Крвавицама пре једног месеца учињене пресуду учинили, коју да нисте пре него што би од нас наставленије примили изрекли, боље би и путније учинили; јер из једног само подозренија да je који из села поару учинио, и баш да je известно учинио, неправо je и неупутно цело село осудити, да покраденоме штету накнади. Но кад сте већ тако поступили, а оно новца од Крвавичана узете до времена, до ког сте одредили, код себе задржите, а по источенију овог времена речене новце њима повратите; пак ако се међутим злочинац пронађе, а ви ћете од њега поару наплатити; ако ли се не пронађе, а оно ће поарани у штети морати остати. При том препоручујемо вама, да у подобнима случајима тако не поступате, но сваким начином постарате се, најпре злочинца пронаћи; никако пак пре пресуду да не чините“ (15). Овим упутством укида се колективна одговорност али то још не значи да се то укидање спроводи и у пракси. И не само то, свега неколико месеци доцније донето je „Настав леније“ које потврђуја дотадашњу праксу и понавља одредбу о колективној одговорности. Иако А. Јовановић тврди да се „око 1830 године губи сваки траг колективној одговорности“, налазимо у архиви шабачког суда сагласност Јеврема Обреновића са пресудом овог суда: „[...] што пишете у призренију Миле Ристића Поаре, која je се у селу Клејну нашла, и да сте

(11) ДАБ Апелациони суд 1822, 20 ]ули 1822. (12) ДАБ ЗМП XIII, А 250, 7 јули 1819. А л«лт.лтг.о -г Г- ТТАТГТЛ-. г тгпоттатгллт ООТГЛиЛ.

(13) А. С. Јовановић: Доказна средства у нашем старом казненом законедавству „Бранич“, V, 1898, с. 260.

(14) ДАБ Апелациони суд 1831. (15) ДАБ Апелациони суд 1831.