Анали Правног факултета у Београду

ПОХАРА И УТАЈА ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ВЛАДЕ КНЕЗА МИЛОША

305

дело крађе. Овакво јемство за учиниоице кривичног дела je нарочито карактеристично и често у случајевима хајдучије. За познатог хајдука Илију Стрелу, арамбашу хајдучке чете, који пред судом одговара за убиство, разбојништво итд., потписали су молбу 23 сеоска кмета и кнеза из 8 села да му се „опрости“ (21). Насупрот овој појави, исто толико има примера када село искључи из заједнице оног ко се одмэгнуо и никад више неће да га прими. Јемчење за учиниоца кривичног дела представља посебну карактеристику ове установе. Земство којим се гарантује невиност неправедно осумњиченог лица, облик о коме смо раније говорили, познато je од раније и могло би се рећи да води порекло од средњевековних клеветника, који такође нису били сведоци у данаппьем смислу речи. Међутим, друга страна ове установе јемство за учиниоца кривичног дела интересантна je још по обавезама које на себе преузимају јемци у погледу већ извршеног и евентуално учињених нових кривичних дела од стране осуђеног лица, 31 децембра 1821 шаљу „Кнезови Канцеларие Народње Србске“ кнезу Милошу „Известие“ у коме се каже: „Предстали су код нас кметови из Брзовода наије Пожаревачке и моле се да би Михаила Глигориевића из истог села који се у апсу находи на узрок што je Петра терзију из Дубнице нахие ћуприске поарао, из апса освободили, обвезујући се они да je он поаране вашчи вратио, и ако би све враћено не било да ће они све што би фалило подпунити; кроме тога обвезују се да ће речени Михаиле и надредак честхо владати се, и ако би он што ни буд худо учинио да ће они за њега одговарати. Кметови јесу следујушчи: и убо 1-во Јачим Мијајлов, 2-и Рајко Павлов, 3-he Јанко Павлов и 4-то Јован Ђурин и 5-то Манојло Петров“. На истом акту кнез Милош удовољава овој молби: „Овому представленију кметова Брзовода соглашавам се ja совершено, и на тај конац освобождава се од њи зактевани Миахило [... ] “ (22). Ова обавеза јемаца да ће сносити материјалну штету изазвану учињеним кривичним делом од стране лица за којв јемче није била нарочито кад je штета велика декларативног характера што показује и следећа пресуда Народног суда од 28 новембра 1931: „[...] да се из иманьа сваког од ових рсуза част на њега припадајућа од они поара, у којој je који био, и наплати; ктоме, пошто се све признаке поаре ови начином наплате, да се онда из имања њиова онолико, колико све крађе њиове изнеле буду, новчане казни за касу народну узму; у случају пак, ако се сва новчана ова казна од живог мала и новца њиова узети не би могла, то оно што недостане, да се накнади из имања вишеименовани јемаца. којима he ово казн бити за то, што нису, ако им рсузлук горе изложени јемаца и није можда познат био, као што са противно није могло осведочити, добро мотрили, за кога ће се јемчити“, (23) Кнез Милош, иако ову пресуду делимично преиначује, овај део потврђује: „[...] А штета поаранима људма нанешена да се из имања у поарама учествовавши рсуза тако накнади, да у случају, ако имање једног рсуза не буде довольно, припадајући му част платити, други рсузи дужни остају из свога имања недостатак попунити. [. .. ] Новчану казн пак, која у овом случају каси народној припада, нека само они плате, који су се лакомислено за ове рсузе јемчили“ (24).

(21) ДАВ Апелациони суд 1825, 10 маја 1825, 17 маја и 21 маја 1825 (22) ДАВ ЗМК XXX, 23, 31 децембар 1321. (23) ДАБ Апелациони суд 1831. (24) ДАБ Апелациони суд 1831, 25 Јануар 1832.