Анали Правног факултета у Београду

306

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Јасно je да се ни ови примери не могу узети као правило без изузетка јер смо раније видели шта се догађа кад покрадени не може да наплати од лопова причшьену штету иако je она пресудом досуђена а тим пре се догађа да јемци избегну своје обавезе, опет као и у осталим случајевима крристећи слабост и неефикасност полиције и органа правосуђа. Досада je било речи о јемству које je потицало добровольно из личних побуда и иницијативе појединаца или колектива ради заштите окривљеног или осуђеног чпана заједнице. У пракси овог времена познато je јемство које организују органи власти у суштини исто што и колективна одговорност села ради накнада штете ради лакшег откривања и хватања злочинаца a састоји се у томе да сваки човек мора наћи за себе јемца да ни je крађу извршио a онај за кога нико не јемчи, тај je осумњичен и иде на суд. Мотиви предузимања оваквог начина гоњења и проналажеаа лопова нарочито хајдука исти су као и код солидарне одговорности због штете настале крађом у ствари у оба случаја реч je о одговорности заједнице зато их нећемо овде понављати већ само установу илустровати примером. Наводимо кратак и типичан пример каквих има небројено у архивама тог времена . Суд нахије шабачке пише капетану Нешку Адамовићу на који начин да покрене истрагу поводом крађе: по пријатију овога писма изволите изићи у Суљковић и истражита покрадене новце Милована Станимировића, ако не будете могли одма изнаћи, а ви село поемчите, пак онда оставите им термин, и кажите, да, ако се новци до оног дана не би нашли, да ће село морати платити, а кад отложени термин изиђе, а ви ћете онда оне за које се нису нашли јемци, овамо послати“ (25). Судови су преузели још један облик рапије примењиване друштвене санкције према онима који нарушавају утврђени начин живота било на који начин а то je протеривање, искључење из заједнице. У Милошево време протеривање je било врста казне досуђивана најчешће за разбојнипггво и крађу a ређе за убиство, тучу у поврату (сеоске кавгаџије и насилници) завођење, пијанство и за дела увреде и клевете власти, поткопаваае њеног угледа и сл. М. Ђ. Миличевић бележи да je и под Турцима село „могло из своје средине протерати, или и погубили кога не трпи. Тако, на прилику, ако би село устало да моли за кога који je затворен, онда су Турци такога често пуштали ма да je најкривљи; ако ли село кога ода, говорећи паши или кадији: Ми га међу се не ћемо; твој севап наш џевап; погуби га! тога ввћ Бог да прости!“ (26). Казну протеривања можемо пратити из године у годину, од првих година по преузимању власти из надлежности турских органа и захтева народних скупова до разрађенијих прописа о поступку приликом протеривања, о имовини протераних лица, њиховој породили, итд. 15 јуна 1817 обркнез шабачке нахије Илија Марковић обавештава кнеза Милоша да

(25) ДАВ Шабачки суд 1832, 18 април 1832, (26) М. Ъ. Милићевић; Општине у Србији; „Годшшьица Николе Чупића , П,

1878, С. 191.